 MOJA VOJNICKA PRICA
By Goran Savin
Vojska!
Armija!
Vojnik!
JNA!
Reci koje ulivaju poverenje,
snagu, moc, silu. Jos od davnina cast je bila
biti vojnik, nasi pradedovi su jos vojskovali davno, davno,
dedovi takodje, cijih se prica jos uvek secamo, ocevi pre
nekih 5-6 decenija. I svako od njih je imao svoju
vojnicku pricu, dozivljaje i zanimljivosti, neobicne stvari,
dogadjaje, nezaboravna prijateljstva, nesvakidasnje
situacije. E takva je i ova moja prica,
o sluzenju mog vojnickog roka i kako je sve to izgledalo iz
mog ugla. Oduvek sam kao klinac sanjao
i mastao kako je to u vojsci, kada cu i ja obuci uniformu,
dobiti pusku, bacati bombu, stajati u stroju, kopati rov,
cuvati strazu i.t.d. Po dusi sam avanturista,
zeljan putovanja i avantura, upoznavanja novih krajeva i
ljudi, druzenja, pa verovatno zato mi nije bas i tako tesko
palo sluzenje vojnog roka kao mnogim drugima, no nije mi
bilo lako, godina dana provedena van kuce, drugi svet, covek
kad se vrati nazad i da hoce ne moze biti onaj isti kao pre
odlaska! Kako je sve pocelo? Posto sam bio na Visoj skoli,
nekoliko poziva za vojsku sam opravdavao studiranjem i nije
bilo problema. A da sam isao bas u to vreme
i da nisam bio student ko zna sta bi bilo tada samnom,
verovatno bih otisao u armiju 1991 ili 1992 godine a zna se
sta je i kako je tada bilo. Raspad drzave, ratno stanje,
ginuli su vojnici, mladici, bez razloga, ranjavani i ko zna
sta sve jos nisu preziveli.
Bilo je to jezivo vreme biti
vojnik, cilj je bio samo da se vrate kucama zivi. Jedna surova politika i
tmuran period odneli su mnogo vojnickih zivota, za koga?
Za sta? Zasto? Zbog cega? Te 1994 godine, negde u
oktobru mesecu bilo mi ostalo jos 3-4 ispita da diplomiram i
postanem ucitelj! Bio sam se zasitio svega i
odlucio sam sam da se prijavim i da je vreme da
odsluzim svoje. Osecao sam uvek u sebi da
dugujem to drzavi, otadzbini, narodu, jednostavno cast je
biti vojnik!
Roditelji su me i dalje
nagovarali da ne idem jos, ima vremena, jos uvek su teska
vremena i slicno. Nisam ih
poslusao! Jednog jesenjeg dana u
oktobru, seo sam u kola i otisao u Vojni odsek u Novu Crnju!
 Kucnuo na vrata i rekao:
„Dobar dan, ja hocu da idem u vojsku u decembarskom roku“. Posto sam dobio potvrdan
odgovor, kao da mi je pao kamen sa srca a i secam se, bio
sam malcice srecan i vazan, jer bicu vojnik. Dosao kuci i rekao mojima,
izprva mi nisu poverovali ali ubrzo jesu, tako sam odlucio i
gotovo, idem u decembru. Pokusavali su da me odvrate,
da prvo zavrsim studije i diplomiram, ne, bio sam ubedljiv
kao nikada, rascistio sve sa sobom i rekao idem. Zavrsicu kad se vratim. Posto je u novembru preminula
baka, „majka“ kako smo je zvali, nije imalo smisla praviti
neki veliki ispracaj kako to vec ide. Okupio sam 30- ak najboljih
drugova i drugarica i na Kastelu napravio jednu oprostajnu
veceru, dok su stariji, rodbina i prijatelji dolazili te
nedelje pred odlazak da se pozdrave samnom. Dobio sam i poziv, idem 16
decembra 1994 godine, VP 3065 Sombor! Bicu vojnik u Somboru, imacu
plavu uniformu, bicu “plavac” kako su to tada zvali a i
sada, rod veze! Okupili su se rodjaci,
prijatelji, drugovi tog 16 decembra da me isprate od kuce a
brat Dragan jedini nije bio tu, bio je u skoli a nije smeo
da propusti pismeni iz matematike tog dana, no dobro nisam
bio ljut zbog toga. Drugovi me voze za Sombor,
pricaju svoje vojnicke price i dozivljaje. U vojsku odlazim bez devojke,
nisam hteo da budem u vezi sa nekom a da nisam tu, i to sam
rascistio sa sobom. Bilo bi mi mnogo tesko tada,
ovako jedna briga manje, bilo je nekih simpatija i drugarica
ali nesto vece ne! Stigli smo u Sombor u
poslepodnevnim casovima, otisli na sjajnu klopu u hotel
Sloboda u centru grada, secam se kako je bila dobra
karadjordjeva snicla i moja poslednja dobra klopa u
civilstvu. Dodje vreme i za kasarnu,
secam se da je pocelo da se smrkava, vidim kako neki vojnici
ciste krug, osetio sam neko uzbudjenje, ali pomesano, i
srecu i radost ali i tugu i neizvesnost. Drugovi odose, ja udjoh,
prijava, smestili me sa ostalim “gusterima”.
 Dolazili su mladi regruti
celu noc, neki su ulazili tiho, neki su bili bucni i
ocigledno pijani. Tri dana smo bili tako u
civilu, dok svi nisu dosli. Secam se da je jedne noci od
ta tri dana u 2 nocu usla neka budala, ocigledno vojnik ali
je uzeo cina kapetana, i zajebavao neke, bez razloga,
izderavao se na njih i tako, bas BUDALA. A upamtio sam ga i kasnije,
jer voleo je to da radi, pogotovo vikendom kad nema puno
staresina, oblacio bi oficirsko odelo i stavljao cinove,
zezao vojsku nocu iznenadnim kontrolama i inspekcijama,
pogotovo maltretirao mlade vojnike koji su bili visoki i
krupni, psiholozi bi to najbolje objasnili! Ostali vojnicu sun am
dobacivali frrrrrr i gusteri, i slicno, no srecom kasarna je
bila za obuku tako da je vecina vojnika bila mlada, mislim
da je odnos bio 90 % prema deset u broju regruta i ostalih. Evo i moje prve slike iz
Sombora! Napravljena je u spavaoni a
slikali su nas neki Mladi studenti, podoficiri, normalno ko
je hteo. Plava uniforma, vise smo
licili na postare nego na vojnike.
Vidi se na slici da preko
ramena imam zelenu torbu a nosili smo je svi, svi regruti u
celoj kasarni, po tome se znalo ko je “GUGI”. A u torbi smo morali da
nosimo papuce, kad bi usli u zgradu, izuvali bi cizme i
obuvali papuce. Kao sto se i vidi na slici,
vojnik u papucama, da zvali su nas i papucari. Dali su nam 2 kompleta
opreme, osisali i okupali i raspodelili u bataljone, cete,
vodove. Od tih prvih dana dobro sam
se zdruzio sa jednim Madjarom po imenu Salma Istvan zvani
Picu. Zajedno smo dosli, bili u
istoj spavaoni, mada su nas posle razmestili (spavaona) ali
nase prijateljstvo je ostalo, nije mi smetalo sto je Madjar,
ljude delim na dobre i lose a on je bi dobar, sjajan. Bio sam na drugom spratu,
4/2, druga ceta. Imali smo nekoliko desetara i
jednog razvodnika kome jos ime nisam zaboravio, Boris
Citakovic iz Beograda. Moj desetar je bio Dragan
Stojkovic-Piksi iz Srbije, negde dole, jug, cini mi se
Aleksinac, taj kraj negde. Kad se setim samo kako smo
bili zabunjeni svi tih prvih nedelju dana, nista nismo
znali. Poceli su da nas uce,
obucavaju i polako smo postajali pravi vojnici. Evo i slike zajednicke iz
spavaone, to su mi 2 jedine slike iz kasarne koje imam. Dole na slici sedi desetar
Stojkovic, pa su tu braca Slivka, blizanci iz Crne Gore
(Zelenika), Jovanovic Branislav - Novi Sip, Djankovic
Dragomir – Sm. Palanka, Milosevic Bojan - Paracin, Dekic
Goran - Aleksinac, Ratkovic Nenad - Nova Varos, Stanisavljev
Slavko – Novi Sad, Rapajic Srdjan - Beograd, Tomic Boban -
Batajnica, Zivkovic Aleksandar – Nis, Stojanovic Dragan -
Zajecar, Svitlica Dusan - Mladenovo, Stojkovic Stanojko -
Backi Jarak, Bjelotomic Branko - Beograd, Obradovic Zeljko –
Beograd, Medic Dejan - Zrenjanin, Marsenic Stanko - Rijeka
Marsenica, i ja Goran Savin - Srpska Crnja, nisu svi na
slici koji su nabrojani. Dobili smo i puske,
automatske, gas maske, oznake za uniformu i kapu. I danas znam broj moje puske
u Somboru, bila je to puska broj 208073. Puska m-70, 7,62 mm Boze kako sam se samo smejao
kad su nas ucili kako da se obracamo, a obavezno se prvo
izvicu na nas, pre toga, proteklih godina je bilo obracanje
sa druze kapetana, druze generale, druze porucnice i slicno
a kad smo mi dosli preslo se na gospodine kapetane,
gospodine potporucnice, gospodine vodnice. Desetarima se obracalo bez
gospodine. Svasta je tu bilo, i druze i
gospodine i nista, cak su se i oficiri smejali ponekad.
Bila je hladna i ostra zima
sa malo snega ali bilo ga u decembru i januaru, decembar
1994 i januar 1995 godine, moji prvi vojnicki dani, bio sam
srecan i veseo, bilo mi lepo i zanimljivo, nismo imali tren
slobodnog vremena, stalno su nas gurali da radimo nesto, pa
bilo to i nesto nepotrebno. Mogu misliti kako je bilo
vojnicima koji su ozenjeni, a bilo je takvih i nije im bilo
lako, pa oni sa devojkama, glavu su lupali vikendom gde je i
sa kim, u to vreme nije bilo mobilnih telefona. Svakog jutra se radilo
redarstvo pre dorucka, ja sam bio u grupi koja je cistila
krug oko poste, nista tesko, ocistiti metlom, sakupiti i to
je sve, nas 5-6 odradimo to za deset minuta. Hrana u somborskoj kasarni je
bila sjajna, nisam se mogao pozaliti, mada sam uvek po
dzepovima za svaki slucaj imao po neku cokoladicu ili nesto
slatko! Rucak je bio najjaci, obilan,
biras izmedju dva jela, uvek kuvano, jabuka ili sok na kraju
a ponekad i kolac. Dorucak je bio nesto
mizerniji a stalno smo morali brzo da jedemo, a to mi se
nije svidjalo. Vecera je bila osrednja a
cesto su nam davali da po nas dvojica delimo mesni narezak
ili pastetu i pola vekne hleba, pogotovo vikendom. Dobro se secam da smo jeli
konzerve koje su bile starije od nas, to jest davno im je
prosao rok trajanja, nekih dvadestak godina, tako na primer
secam se konzerve pastete i mesnog nareska iz 1970 ili 1974
a rodjen sam 1973!? Normalno ako je kantina bila
zatvorena nije se imalo izbora, glad je veliki protivnik.
   No svi smo bili vakcinisani
po dolasku i rekli su nam da mozemo i zemlju jesti, nece nam
biti nista.
Evo moje zdravstvene vojne
knjizice, nisam bio bas puno bolestan u vojsci sem u
nekoliko navrata sto cu kasnije i detaljnije opisati. Secam se da je lekar u
kasarni bio Zdenko dr Prodanov, nesecam se cina ali je bio
na prvi pogled jako dobar covek i oficir. Inace, komandant
cete mi je bio kapetan Karapandzic, a secam se jos vodnika
Lukica i st vodnika Milasa. Negde za Bozic 1995 godine
smo polagali zakletvu, moji su dosli kolima, bilo je tih
dana dosta snega a put je bio strahovito klizav i
zaledjen,
moralo se voziti sporije i troduplo vise vremena je trebalo
putovati. Kako su se samo vojnici
spremali prethodno vece, pre zakletve, kao da je to nesto
najvaznije u zivotu, a jeste, za nas je bilo jako vazno, svi
sredjeni, ulickani,doterani, kao nikad, svecane uniforme. A po polaganju zakletve
usledio je i prvi izlazak u grad. Sombor se samo plavio od
uniformi vojnika, vojske je bilo na svakom koraku, cela
drzava se taj dan sjatila tu. Cim smo dali zakletvu, posle
nekoliko dana nas je cekala straza, a biti strazar nije
svejedno, pravi meci i prst na okidacu. Prvo smo isli na pregled da
se vidi ko je sposoban za strazu, zatim i na neke druge
preglede, da, bio sam sposoban, jedino mi rastao umnjak pa
me malo bolelo, no nista ozbiljno.
Svoje prve straze se odlicno
secam i nikad je necu zaboraviti.
|
