Ispricati pricu o Srpskoj Crnji nije lako jer svaki od nas, crnjana, bi je pricao na svoj nacin, drugojace, lepse, mastovitije, mozda poneko i sa pomalo sete i bola ali sve te price bi bile odraz ljubavi prema mestu sviju nas koje nas je podiglo u nase zivotne visine. Srpska Crnja je mesto uz samu granicu sa Rumunijom u srednjem Banatu na po oko pola sata voznje od Zrenjanina i Kikinde, na medjunarodnom putu prema Zombolju i Temisvaru u susednoj Rumuniji sa kojima je Crnja kroz vekove bila vezana ekonomski, kulturno i po svakom drugom obliku. No posle Prvog rata tu je ucrtana granica izmedju dve drzave tako da je Srpska Crnja postala pogranicno mesto odsecena od tog dela Banata koji je bio veoma uticajan na opstanak i razvoj Srpske Crnje. Pored svih tih nepovoljnosti Crnja je dozivela i dosta dobrog, postala je opstinsko mesto, u nju je doslo dosta srpskog zivlja se teritorije Rumunije zeleci da zivi u drzavi za kojom su ceznuli vekovima, radilo se vredno tako da je Crnja postajala svakim danom veca, lepsa, bogatija. Cvrsto verujem da bi velika vecina nas koji smo otisli iz Crnje, sa sadasnjom pameti, sigurno ostali na nasem rodnom pragu i ziveli zivot za koji smo i rodjeni, da delimo i budemo Crnjansko danas i sutra. Zivot je ipak isao drugim putem pa tako i nasa Crnja je odraz nase brige i ljubavi koje smo joj dali. Odlazak iz Crnje su prouzrokovali mnogi faktori ali jedan od najznacajnijih je svakako ekonomski protkan zeljom za necim novim, nedostiznim sa crnjanskih prostranstava i sorova, koji su nas eto razasuli po celom svetu ne mareci mnogo za nase osecaje i dusu na koju smo naprasno zaboravili otiskujuci se niz litice zivota. Sam taj odlazak i daljina od rodne grude i nije toliko uticajan do jednog momenta naseg zivota kada pocinjemo da osecamo potrebu za nasim secanjima i prosloscu, kad pocnemo da shvatamo da nam je pupcana vrpca jos cvrsto vezana za atere detinjstva, mladosti i prvih dana naseg zivota. Neke davne generacije nisu imale ni delic nasih mogucnosti i iskusenja da odlutaju nekud daleko u nepovrat ali se to ipak desavalo, ljudi su odlazili, vracali se da bi ponovo odlazili uglavnom nezadovoljni svojim statusom povratnika, bolje reci stranca u svom redjenom kraju, mestu. Ipak mnogo dobrog se vratilo u Crnju odlaskom svojih zitelja na krace ili duze vreme u svet ma koliko taj svet bio daleko. Prva fudbalska lopta je dosla u Crnju pocetkom XX-tog veka, bas zahvaljujuci tom odlasku Crnjana u svet, da bi eto po svom povratku doneli po stogodj iz tog svog zivota provedenog daleko od rodnih ulica, sorova, poljana i ledina.Danas je mnogo toga drugojace,

nastala neka druga vremena, malo ko od crnjana ima vise nameru da se vrati na rodnu grudu prvenstveno sto jeCrnja pregazena vremenom, prestala je da bude neka vrsta centra oko koga se zivot okrece i odvija, postala je zabaceno mesto na granici koje se uspavalo od svog nemara prema samoj sebi zaslugom rukovodilaca tog kraja u poslednih pedesetak i kusur godina koji su bas sve cinili sto je bilo u njihovoj moci da Srpska Crnja nestane sa geografskih karata sveta, sto i danasnje rukovodstvo opstine i Srpske Crnje radi nesmanjenom zestinom. Gledajuci Crnju kroz vekove od samog pocetka i prvih naseobina na Menosu uvek je tu bio put koji je vodio u Crnju, ljudi su dolazili i ostajali, zametali svoja ognjista, radili, doprinosili da Crnja jaca i da se razvija putem i nacinom kojim je to priroda odredila, najjednostavniji i najekonomicniji sve do negde posle Drugog svetskog rata kad su poceli svi ti putevi da se obrcu u drugom smeru vodeci nas dalje i dalje od samih sebe i nase Crnje evo do danasnjih dana kad je celo mesto postalo sirotinja, jad i beda gledajuci u odnosu na proslost kroz koju je Crnja prosla.

Danasnja Srpska Crnja ima oko 4000 zitelja od toga dve trecine su kolonisti ili "izbeglice" koje su se naselili u Crnju od 1945-te pa do danasnjih dana sto bi trebalo da nam kaze da je broj stanovniostva genocidno smanjen gledajuci podatke iz recimo s kraja XVIII veka kad je u Srpskoj Crnji zivelo oko 8000 stanovnika. Danas je u Srpskoj Crnji nesto vise od 1000 starosedelaca, uglavnom su to stariji ljudi koji su bez nekog znacajnijeg podmladka koji bi ih nasledio na sopstvenim ognjistima. Crnja gotovo da vise i nezna za svoje stare temburice, violine, begese i harmonike, becarce i prelepe banatske pesme, danas Crnjom preovladavju sargije, zurle, Muharemi, Safeti... bosansko-tursko zavijanje i arlaukanje.

Razloge drasticnog nestajanja crnjana mozemo traziti na vise mesta i na vise nacina ali jedan ostaje uvek pred nama i sa nama;

- Kao prvo sistem u koji smo uplovili po zavrsetku Drugog rata sa ljudima koji su u to vreme dosli i okupirali Srpsku Crnju i ceo Banat i prakticno preuzeli rukovodjenje od Banata pa do same drzave.

- Drugo je mentalitet ljudi koji su dosli od 45-te pa do dana danasnjeg koji se izrazava u neradu, lakim zardama na racun mesta, regije, drzave, sklonost istih prema svakom vidu kriminala, velika korumpiranost...

Nepostoji ni jedan privredni kriminal a da u njega nisu umesani kolonisti od 45-te pa na ovamo i to u gotovo 100-procentnom ucescu. Prvo sto je nestalo u Srpskoj Crnji je poljoprivredna zadruga "Simo Solaja" koja je do dolaska kolonista bilo u vlasnistvu domacih "svaba". Za samo petnaestak godina, imovina je razvucena, pokradena a da niko nikad nije odgovarao za ucinjeni kriminal. Zatim je opstina preseljena iz Srpske Cenje u Novu Crnju, cisto madjarsko mesto, pravih razloga za tako nesto nikad nije bilo osim da se starosedeoci dovedu u red i poslusnost pred novom vlascu koja je u velikoj meri bila u posedu kolonista koji su dosli sa oreolom oslobodilaca poduprtih sa svim blagodetima tog vremena, penzije, spomenice, privilegije u zaposljavanju, privilegije u dobijanju stipendija... U isto vreme nasilno su otudjene tri fabrike, pogona, iz sastava PD"Jaksicevo", elektricna centrala, kudeljara i fabrika spiritusa koje su date slovencima bez dinara obestecenja ili bilo kakve nadoknade sto je prouzrokovalo veliki ekonomski gubitak i nestanak puno radnih mesta a samim tim i nagon zivlja da trazi uhlebljenje negde na drugoj strani izvan Crnje.

Za samo 20 godina po svom dolasku, kolonisti su unistili osnovu na kojoj je Crnja pocivala vekovima i trasirali put ka daljem unistenju svega onoga sto je do njihovog dolaska egzistiralo i napredovalo.

Moje secanje na Crnjanska prostranstva i lepote polako blede i ostavljaju supljine koje postaju sve vece sa vremenom koje prolazi i odnosi ih sa sobom. Do dana danasnjeg jos niko u Crnji ili opstini nije organizovano prikupio podatke o proslosti i stavio ih u jednu celinu koja bi sluzila kao nas dokaz o nasem posotjanju i zivotu kroz vekove. A i ono malo gradje koje ima je pausalno napisana u zavisnosti ko ju je pisao, onako nama dobro poznatom "drugarskom" mentalirtetu. Starih ljudi je sve manje, secanja polako odlaze zauvek, Crnja ostaje da zivi zivot danasnji bez da je ikome vazno ista drugo od dobre pljeskavice i case vina po mogucnoscu na neciji tudji racun. Danas doci u Crnji i pitati bilo koga za Crnjanske znamenitosti, proslost, tesko da vam iko moze jasno i glasno sa ljubavlju i ponosom opricati vise od sopstvenog zivota. Sramota je proci Crnjom, naci i videti sve te znamenitosti koje su u bukvalnom smislu danasnje ruine onih koji su Crnju proslavili i predstavili svetu. Gledajuci fotografije crnjanske, jasno se vidi koliko nemara i neodgovornosti vlada u selu za sve ono sto bi trebalo da Crnju cini ponosnom i gordom. Pravoslavna crkva je u stanju u kakvom nikada nije bila, krov je u velikom delu prekrila rdja, spoljni zidovi odavno traze dobar sloj farbe kojom bi se pokrila sva ta mesta sa kojih je i malter poceo da otpada. Dragina kuca je napustena, prazna, kuca Aleksandra Zarina isto tako zarasla u korov, pravoslavno groblje u jadnom stanju a tu nam pocivaju nase proslosti, oni kojima bi trebali biti zahvalni jer danas postojimo. Katolicko groblje i crkva su kao da tu nikad niko i nije krocio nogom, sramota. Razumljivo je da danas u Crnji ima jako malo katolickog zivlja ali je i cinjenica da je to i da su oni bili a i dan danas su istorija Srpske Cenje koja se eto zatire nemarnoscu onih koji bi trebali da vode selo a i opstinu u bolje sutra. Sto je jako interesantno po meni je saznanje da gotovo i nema fotografija iz predjasnjeg vremena koje bi se mogle koristiti u pokazivanju onoga sto je zivelo pre danasnjice. Danas se nigde nemogu videti fotografije starog druma od granice pa prema Zrenjaninu uz koji su rasli stoletni dudovi pokrivajuci drum svojim krosnjama praveci zeleni tunel i debelu ladovinu. Nigde se nemoze naci fotografija pruge malog koloseka koja je dopirala svojim krakom od Zrenjanina do Crnje i Klarije a nekad davno i do Zombolja, kojom je Crnja bila povezana sa Banatom i svetom jeftinim prevozom svojih ekonomskih dobara kojih je bilo na pretek. Isto tako nema vise ni stare zeljeznicke stanice koja je nekad tu postojala i bila simbol zdravog razuma i lepote arhitekture svog vremena. Jednostavno nekome je sve to zasmetalo iz divljackih razloga pa je sve i unisteno nepovratno, toliko temeljito da se vise ni ostactci svega toga nemogu prepoznati. Sto je najgore od svega Crnja nema podmladak, deca se ne radjaju a i ono sto se rodi usmerava se od rodjenja na veca mesta i gradove u borbi za svoju egzistenciju i bolji zivot. Nekad se rado dolazilo u Crnju gde se lepo i mirno zivelo, nudila su se razna zaposlenja, uglavnom na PD "Jaksicevu", plate su bile jako dobre, stan se dobijao odmah, skole su bile kvalitetne, osnovna i gimnazija, tako da je bilo zadovoljstvo postati Crnjanin. Jednog od ljudi koji su prosli kroz Srpsku Crnju sreo sam ovde u Americi u Majamiju, Filipovski Dusan, koji je proveo jedno vreme radeci u Srpskoj Crnji kao stomatolog. Bilo je to veliko iznenadjenje a i radost za mene kad sam saznao tu vest od njega.

Pricali smo o mnostvu stvari i dogadjaja koji su se dogodili u Crnji u to njegovo vreme boravka u mom rodnom kraju. Krnetina kafana mu je bila nekako omiljeno mesto pored berbernice Mile-Brice gde je voleo da provede malo vremena u drustvu sa crnjanima kartajuci se, igrajuci bilijar i sah, raspravljajuci o dogadjajima koji su se odvijali u to vremu u Crnji. Krajem XVIII veka Srpska Crnja se po prvi put podelila kolonizacijom nemackih familija koje su dosle iz ne tako daleko, Zomblja, koje su se nastanile i osnovale Nemacku Crnju na delu danasnje Srpske Crnje na kojoj su danas naseljeni kolonisti iz 1945-te godine. Taj deo je dosta nizi od "lalinskog" dela Crnje i lako se moze uociti ta razlika iduci od nekadasnjeg hotela "Lipar" prema pravoslavnoj crkvi ili obrnuto. Mi deca, posle izgradnje trotoara tuda smo voleli da se vozimo jer jednostavno biciklo je islo samo od sebe niz blagi breg prema hotelu. I ako je podela bila na nacionalnoj, kulturnoj, verskoj osnovi Crnja je udruzeno, ali ipak svak za sebe, zivela svoj zivot i napredovala sto nije bio slucaj prilikom kolonizacije Crnje 1945. godine stanovnistvom iz Bosne koje je donelo strahovitu mrznju za sve sto nije odisalo njihovim mirisom, izgledom i pamecu. Danas, posle vise od pola veka suzivota u Crni jos postoje ljudi koji govore dijalektom kraja iz kojega su dosli pa cak i ako su rodjeni u Srpskoj Crnji sto predstavlja nemerljivu aroganciju a to je i povecano skorasnjim doseljavanjem "izbeglica" iz devedesetih. Mozda ce se nekome i uciniti ovaj podatak besmislenim i nistavnim, ali ipak nagnan mojim zivotnim iskustvom i onoga sto sam doziveo i video po svetu, to je prva stepenica u razbijanju homogenosti nekog drustva i pokazatelj nelojalnosti i nepostovanja sredine u kojoj se neko nadje na ovaj ili onaj nacin. Madjari su to jako dobro pokazali na severu Vojvodine gde vise niko nema kontrolu tog dela Srbije. Siptari na jugu, su stvorili sopstvenu drzavu bas zahvaljujuci jezickim razlikama. Sokantno je da prosvetni radnik koji je u Banatu proveo ceo svoj zivot uci decu i pise knjige na jeziku koji nije primeran niti mesto kojim treba da se komunicira na banatskim prostranstvima. Citajuci njegovu knjigu nisam se mogao oteti utisku podle mrznje i nepostovanja svega sto mu je banatska ravnica dala kao i ljudi koji su ga primile oberucke, dali mu da zivi bez da placa za taj svoj zivot. Najbolja tvrdnja za moje reci je i fotografija iznad desno koja pokazuje coveka u uniformi kraljevine Jugoslavije koji je odrastao i postigao sve u svom zivotu zahvaljujuci "Partizanskoj penziji" sa kojom su mu roditelji dosli iz tamo neke nedodjije i vukojebine da bi danas izigravao velikog sledbenika Draze Mihajlovica cak i oponasanjem istog na koga su mu roditelji pljuvali celo vreme "Partizanske" Jugoslavije. Nije on jedinka to je karakteristika svih kolonista od 1945 godine pa do danas, menja se opredeljenje po potrebi i situaciji. Sve do "juce" pravoslavna crkva u Srpskoj Crnji nije imala gotovo ni jednog vernika iz redova "Partizana" i oslobodilaca, vodja i cuvara bratske nam Jugoslavije. Danas, eto posle pola veka su se setili da su i oni Pravoslavci i da je ta crnjanska crkva i podignuta zarad Pravoslavaca koji zive tu oko nje. Zalosno je gledati filmski prilog sa proslave Badnjaka u Crnji kad se novokomponovani grmecki vernici bukvalno otimaju za grancicu badnjaka pred kamerom crnjanske televizije, bar necemu i ona da koristi. "Partizanska" ulica jos jedino postoji u Srpskoj Crnji u kojoj danas uglavnom zive "cetnici" poput ovog junaka gore desno. Danas se pitam gde je taj idiot bio kad se skupljala pomoc 1991-ve za taj njegov kraj po poreklu i trazili dobrovoljci za odbranu tog njegovog kraja sa grobovima svojih predaka. Fali samo jos da pocnu da marsiraju po Crnji sa isukanim andzarima i junace se u jedenju gibanica i pecenih volova poput njihovih sunarodnika i heroja iz devedesetih. Pitam se samo gde je policija i sta rade ti dembelani dok im se uniformisana lica stranih vojski setaju po drzavi sto je Ustavom protiv zakonito!