Други
светски рат у Југославији је почео 6. априла 1941.
немачким бомбардовањем Београда, а завршио се 15.
маја 1945. Као победник из рата су изашли партизани,
који су осим са окупаторима, борили у грађанском
рату са усташама и четницима.
Априлски рат
Југословенска влада је
пратећи догађаје у Европи од стране Хитлерове нацистичке Немачке
очекивала да ће и Југославија бити нападнута. Зато је тражила начин
како да избегну тај неизбежан сукоб. Један од начина да се реше
безбедносни проблеми Краљевине Југославије било је и потписивање
пакта са Немачком 25. марта 1941. године. Повољни услови за
Краљевину Југославију у овом уговору нису били гаранција да ће бити
и испоштовани од Хитлера. Супротна одлука значила је сигуран рат са
Немачком и њеним савезницима који су потпуно окруживали Краљевину
Југославију. У току ноћи 20. марта одржана је седница на којој је
југословенска влада решила да приступи Тројном пакту. 25. марта је у
Бечу потписан протокол о приступању Тројном пакту.
Народ није био задовољан
овом одлуком јер је сматрао сарадњу са нацистима неприхватљивом.
Због тога су избиле демонстрације и изведен је државни удар 27.
марта 1941. године на челу са генералом Душаном Симовићем. Државни
удар изведен је у ноћи између 26. и 27. марта. Срушена је влада
Драгише Цветковића, похапшени сви њени министри, свргнуто
намесништво, а на радио станици Београд је објављено да је
престолонаследник Петар II Карађорђевић проглашен пунолетним. Нова
влада постављена је у рано јутро 27. марта 1941. са генералом
Душаном Симовићем као њеним председником. Истог дана организоване су
демонстрације широм простора Краљевине Југославије у којима су
већину чинили Срби. Народ је истог дана изашао да да подршку обарању
владе и на улици су се чуле пароле Боље рат него пакт, боље гроб
него роб.
Хитлер је побеснео чувши
за догађаје у Краљевини Југославији. Његове планове о нападу на СССР
је морао да одложи. У ноћи између 5. и 6. априла 1941. потписан је
уговор између Краљевине Југославије и Совјетском Савеза. Југославија
је признала СССР, а он пристао да поштује независност Краљевине
Југославије, територију и суверена права, а у случају напада Немачке
на Југославију, ће стати на страну Краљевине Југославије. У зору 6.
априла над Београдом су се појавили немачки бомбардери.
Тиме је отпочео напад
нацистичке Немачке на Југославију. Осим Београда, бомбардовани су и
други градови у Србији. Уништене су многе грађевине међу којима је и
Народна библиотека. У овом нападу без објаве рата учествовале су
поред Немачке и Италија, Мађарска, Бугарска и Албанија. Истог дана
нападнуто је и Краљево. Ниш је бомбардован 8. априла и том приликом
је погинуло 600 грађана. Следећег дана у њега су ушле копнене
јединице немачке војске. Краљ и његови следбеници морали су да
напусте земљу. 10. априла састаје се Централни национални комитет и
позива народ да се супротстави подели државе окупаторима. Многи
истомишљеници и добровољци су се јављали, али владајућа буржоазија
није хтела да наоружава раднике и омладину.
Са војно-стратешког
положаја, Земун је представљао значајан фактор пошто су се ту
налазила Команда ваздухопловства војске, Команда ратне морнарице и
аеродром испод Бежанијске косе. Делови 8. немачке оклопне дивизије
без борбе улазе у Земун 12. априла. Већ наредног 13. априла управу у
Земуну преузело је Градско поглаварство. Успостављање Немачке
окупационе власти довело је до значајних промена. Земун је одвојен
од Београда. Без велике борбе, југословенска војска се 13. априла
повукла ка Чачку, а у Краљево су из правца Крушевца уз мањи отпор
ушле немачке дивизије.
Влада краљевине
Југославије је пружала отпор окупатору, али већ 18. априла краљевина
Југославија је капитулирала пошто су три дана раније краљ и влада
напустили земљу. Територија срушеног краљевства је подељена на
интересне сфере Немачке и Италије. Трећи Рајх је узео себи делове
Словеније и Банат, док је централна Србија стављена под немачку
управу. Италија је анектирала Хрватску обалу, Далмацију и острва у
Јадранском мору. Бугарска је добила већи део Македоније, као и
делове Косова, Мађарска је добила делове Бачке, Барање, Међумурје и
Прекомурје. Италија је доделила Великој Албанији делове Црне Горе,
Косова и Македонију.
За време Априлског рата
(10. априла) основана је и Независна Држава Хрватска (НДХ) , којој
је још припојена и Босна и Херцеговина и Срем. Политичко водство је
дато Анти Павелићу из усташког покрета. Неколико месеци касније већ
је почело протеривање и убијање српског православног становништва,
Јевреја и Рома. Многи су одведени и убијени у логорима Јасеновац и
Стара Градишка.
Црној Гори је обећано
поновно успостављање династије Петровић. Београду је Хитлер наметнуо
владу генерала Милана Недића. Слом државне творевине Краљевине
Југославије оставио је тежак утисак у народу. Немачка окупациона
политика била је оштра и тешка за становништво према коме је
непријатељ гајио разне предрасуде. Народ је поред осећаја горчине
услед пораза морао и да се бори са немачким реквизицијама,
избеглицама и смањеним обимом економског пословања. Сам систем
управе наметнут од Немаца био је основа за стварање покрета отпора:
четничког и партизанског. Четници су били за обнову монархије и
Велику Србију унутар Југославије, док је циљ партизана била
социјалистичка револуција и рушење старог система.
Етничке прилике
Југославији на почетку Другог светског рата
Етничка шароликост
Југославије је пружила окупаторима могућност за брже напредовање и
освајање власти. У Војводини су живеле мађарска, немачка и хрватска
мањина које су листом пришле уз надирућег окупатора (Немце, Мађаре и
усташе) и омогућиле му брзо заузимање овог терена. На Косову и
Метохији, албанска мањина је масовно пришла уз италијанског
окупатора и омогућила му брзо заузимање ове територије. Најтежа
ситауција за српски народ је била у оним српским земљама које су
ушле у марионетску творевину Независну Државу Хрватску. У тим
крајевима, Хрвати отворено помажу окупатору и почињу систематски
геноцид на српским живљем. У Црној Гори је постојала мањина која је
била сепаратистички настројена. Ова група је била бројчано
занемарљива, али је успела да дође на власт само уз окупаторску
помоћ.
Учесници
Партизански
народно-ослободилачки покрет
Партизанске одреде је
формирала и предводила Комунистичка партија Југославије (КПЈ) на
челу са Јосипом Брозом Титом. КПЈ је почела да се припрема за борбу
(и долазак на власт) одмах након инвазије сила Осовине априла 1941.
Истакнути партијски функционери су постали војни руководиоци са
задатком да формирају партизанске одреде.
Краткотрајни Априлски рат,
комадање Југославије, стварање НДХ и осталих квинслиншких творевина,
терор окупатора и осталих колаборациониста створили су расположење
код народа (превасходно српског) да се окупатору треба
супротставити. Политбиро ЦК КПЈ је 4. јула 1941. године донео одлуку
о почетку оружане борбе. Ова одлука је инспирисана уласком СССР-а у
рат против Немачке и ангажовањем главних Хитлерових снага на
Источном фронту, као и позивом Коминтерне свим поробљеним народима
Европе да се укључе у рат против сила Осовине, као највећег зла
човечанства.
Прва партизанска јединица
је био Сисачки партизански одред, званично основан близу Сиска 22.
јуна 1941. Ипак, разне војне организације са више или мање везе са
КПЈ су биле укључене у разна пружања отпора силама осовине који су
избили у подручјима Југославије насељеним углавном Србима након
почетка операције Барбароса. У Београду је основан Главни штаб
партизанских одреда Југославије, а КПЈ је званично одлучила да
покрене оружани устанак 4. јула 1941, даном који се касније славио
као Дан борца - државни празник СФРЈ. 7. јула 1941, Ваљевски
партизански одред је извршио акцију у селу Бела Црква у Рађевини.
Тај дан се након ослобођења славио кад Дан устанка у Србији.
У јесен 1941, партизани су
основали Ужичку републику на ослобођеној територији у западној
Србији. Новембра 1941, немачки војници су поново освојили ову
територију, док је већина партизанских снага побегло према Босни.
21. децембра 1941, партизани су у Руду
формирали Прву пролетерску бригаду - прву регуларну јединицу која је
могла да дејствује изван места где је основана. 1942, те јединице и
партизански одреди су се спојиlи у Народноослободилачку војску (НОВ)
и Партизанске одреде Југославије (ПОЈ), а касније у Југословенску
армију 1. марта
1945.
9. септембра 1942,
партизани у Далмацији су основали прву поморску јединицу састављену
од рибарских бродова, која је постепено прерасла у силу способну да
се мори са италијанском морнарицом и Кригсмаринеом и да врши сложене
амфибијске операције.
Маја 1942, пилоти два
авиона који су припадали ратном ваздухопловству НДХ, Руди Чајавец и
Фрањо Клуз, су прешли на страну партизана у Босни и касније се
користили своје авионе против снага осовина. Иако је то кратко
трајало због недостатка инфраструктуре, ово је био први пример
покрета отпора који је имао своје ваздухоповство. Партизани су
касније стекли стално ваздухопловство добијавши авионе, опрему и
вежбу од РАФ 1944.
Операције
Владимир Бакарић, Иван
Милутиновић, Едвард Кардељ, Тито, Александар Ранковић, Сретен
Жујовић-Црни и Светозар Вукмановић-Темпо у пећини код Дрвара
Партизани су водили
герилску кампању која је постепено добијала све више подршке код
становништва. Народни комитети су организовани да делују као цивилне
владе у ослобођеним територијама, а чак је и покренута ограничена
производња оружја. Али они су имали две велике предности над осталим
војним и паравојним формацијама у бившој Југославији.
Прва и тренутна предност
је био мали, али поуздан кадар ветерана из Шпанског грађанског рата,
који су, за ралику од осталих у то време, имали неког искуства у
модерном рату са околностима које нису биле много другачије од
Другог светског рата у Југославији.
Друга предност, која је
постајала све важнија у каснијим етапа рата је била чињеница да су
партизани основани на идеолошкој, а не на националној бази. Зато су
партизани могли да очекују барем некакву подршку у било ком крају
земље, за разлику од осталих паравојних формација ограничених на
територије са српском или хрватском већином. Ово је омогућило
партизанима да буду покретљивији и да попуњавају редове већим бројем
потенцијалних регрута. Окупаторске и квинслишке снаге су биле добро
упознате са проблемом који су представљали партизани о покушали су
да их униште у седам великих анти-партизанских офанзива. Највеће
офанзиве су комбиновале снаге Вермахта, СС-а, фашистичке Италије,
Бугарске, усташа и четничке.
Устанак против немачког и
италијанскога окупатора је избио јула 1941. прво на подручју
централне Србије и Црне Горе. У њему су учествовали још недовољно
разлучене присталице комунистичких партизана и српских ројалистичких
четника под вођством пуковника Драгољуба Михаиловића.
Тај је устанак сломљен
снажном немачко-италијанском офанзивом након које су уследиле тешке
репресалије, као и рат између партизана и четника који су имали
непомирљиве политичке циљеве у будућности. Отада, све до 1944.,
Србија и већи део Црне Горе су остали под контролом четника и
припадника режима (Милана Недића и Димитрија Љотића).
Борба се пренела на
подручје НДХ, где су се од 1942. до 1943. водиле пресудне борбе које
су одредиле будућност Југославије у следећим деценијама. Пораз
четника у бици на Неретви (мај 1943.) избацио их је с историјске
позорнице као могуће господаре у будућој Југославији.
Током рата партизани су
успели да стекну моралну, као и ограничену подршку Савезника, који
су до тада подржавали генерала Михаиловића.
Након Техеранске
конференције 1943. партизани су званично признати за легитимну силу
од стране Савезника, који су касније, на предлог бригадног генерала
Фицроја Маклина. основали балкански одсек РАФ-а, са циљем да преноси
пошиљке и обезбеђује вадушну подршку партизанима.
Политички, најважније
одлуке су донете 29. новембра 1943. на заседању АВНОЈ-а у босанском
градићу Јајцу, када је забрањен повратак краља Петра II
Карађорђевића у Југославију, основана привремена влада, Тито
проглашен за маршала и председника Националног комитета ослобођења
Југославије, те зацртана будућност Југославије као државе састављене
од федералних република.
Са савезничком ваздушном
подршком и уз помоћ Црвене армије, у другој половини 1944. партизани
су преусмерили пажњу на Србију, у којој је било релативно мало борби
од пада Ужичке републике. 20. октобра 1944. партизани и Црвена
армија су ослободили Београд у заједничкој операцији. Крајем 1944.
партизани су контролисали целу источну половину Југославије -
Србију, Македонију и Црну Гору, као и далматинску обалу.
Године 1945, партизани,
који су сада бројали 800.000 људи, су поразили Вермахт и усташе,
пробивши Сремски фронт крајем зиме, заузевши Сарајево почетком
априла и остатак Хрватске и Словеније до половине маја. Након
заузимања Ријеке и Истре, које су пре рата припадале Италији,
партизани су ушли у Трст дан пре Савезника.
Партизани на територији НДХ
Огромну већину партизана
на територији НДХ чинили су Срби побегли од усташког клања.
Ту чињеницу потврђују сви
извори од докумената партизанске провинцијенције (извештаји настали
у току рата о националном саставу,говори партизанских челника,
послератни мемоари учесника рата итд) па до документа немачке
провинцијенције који су само српско становништво у ткз.НДХ сматрали
непријатељем.
Према документима насталим
у току рата (извештаји и бројном и националноим саставу партизана),
а објављеним након рата у Зборнику докумената , том V, књига 30
национални састав дивизија насталих на тлу Хрватске је 1942 је био:
6. личка 96% Срба;
7. банијска 92%
Срба
8. кордунашка 95%
Срба
12. славонска 85%
Срба
У далматинским бригадама
састав је био мешовит мада углавном са хрватском већином од око
70-80% осим у бригадама са севера Далмације које су имале већи
проценат Срба.
Према записнику у свом
говору на Другом засједању Авноја хрватски комуниста и представник
НОП-а Хрватске Владимир Бакарић је између осталог рекао:"На првом
засједању ми смо били више представници српског отпора у Хрватској
него представници НОП Хрватске." (извор-С.Нешовић-Прво и Друго
засједање Авноја,страна 281)
Из књиге хрватског
историчара Јозе Томашевића "Четници" ,страна 106: "Колико год те
бројке биле ужасне несумљиво би биле још веће да су усташе могле
спроводити свој програм без сметњи. Само партизански отпор, а у
много мањој мјери четнички,спасио је Србе на територији НДХ од
потпуне пропасти.Тисуће Срба , особито млађих, суочених с
алтернативом :или под усташки нож или у шуму,отишло је у шуму гдје
их се већина придружила партизанима.У ствари све до 1943.већина
партизана на територију усташке државе чинили су Срби с тих
подручја,и ако су истовремено други Срби из усташке државе прилазили
четницима."
Приликом Титовог сусрета
са Черчилом у Казерти 1944 Тито је говорећи о својој војсци рекао да
су у почетку у њој били скоро искључиво Срби, али да је сада (то
јест 1944) састав вишенационалан. На то се Черчил окренуо Шубашићу и
Косановићу који су му климајући потврдили Титове речи. У Хрватској
ће се Хрвати ,углавном из Далмације, први пут почети укључивати у
партизане тек од друге половине 1942 ;та појава ће међу Далматинцима
бити раширена уочи и након капитуације Италије 1943. А 1944 кад је
већ било јасно питање победника прелазак Хрвата у партизане био је
масован , нарочито после Титовог обећања да ће амнестирати све
припаднике квислиншких формација ако до 1.септембра 1944 пређу у
партизане. Тад у партизане прелази велики број домобрана па чак и
неке бивше усташе. На крају рата (крај 1944) када се редови
партизана пуне бившим домобранима и усташама, међу партизанима у
Хрватској је Хрвата два и по пута више него Срба мада додуше чак и
тада Срби учествују у саставу партизана дупло више него што би се
могло очекивати на основу њиховог учешћа у броју становништва
Хрватске.
Док се у Хрватској Хрвати
почињу укључивати у партизане у другој половини рата, у БиХ ће
огромну већину партизана чинити Срби чак и до самог краја рата.
Равногорски четнички
покрет
Избегавши заробљавање од
стране окупатора у Априлском рату, пуковник Драгољуб Михајловић се
склонио на Равну гору и средином маја 1941. од неколико официра и
подофицира (којима су се постепено придруживали и други официри и по
неки политичар), оформио групу својих присталица. Своју активност је
усмерио на успостављање веза са британском обавештајном службом (уз
помоћ америчког и турског посланства у Београду) и преко ње са
југословенском емигрантском владом. Михаиловић је већ почетком
августа успео да обавести председника краљевске владе Душана
Симовића о својој групи и њеним намерама, тражећи подршку и помоћ и
стављајући се влади на располагање. Мада ово није била директна веза
већ преко посредника (Енглеза), већ од лета 1941. Дража Михаиловић
одржава сталне контакте и с Енглезима и с емигрантском владом. Ноћу
између 17. и 18. септембра 1941. код Петровца на Мору из савезничке
подморнице искрцала се комбинована британско-југословенска
војно-обавештајна мисија, са капетаном Билом Хадсоном на челу, и
стиже почетком октобра на Равну гору у штаб Драже Михајловића.
Од тада па све до потпуног
разлаза Енглеза и Драже Михаиловића (јуна 1944.), четници Драже
Михајловића су имали сталну везу и пуну подршку емигрантске владе.
Она је Дражу Михаиловића стално унапређивала (од пуковника до
армијског ђенерала) и поставила за начелника штаба команде
југословенске војске у отаџбини и министра војног.
Дража Михаиловић је ради
придобијања присталица из разних друштвених слојева, првенствено у
српском народу, правио неколико политичких програма, који посебно
они из 1941. године показују његова политичка опредељења. У првом
програму од јуна 1941, већ у првој тачки он, са Стеваном Мољевићем
прокламује своја политичка и војно стратешка опредељења. У њему се
каже: "Одржавање непријатељског става према окупаторима и њиховим
помагачима, али за сада до даљег не улазити у непосредне борбе, осим
у случајевима самоодбране као што је случај у Хрватској..." За рад у
прелазном периоду, Дража Михајловић истиче да се по сваку цену
онемогући грађански рат међу Србима. У одељку припрема за нормално
стање, Дража Михајловић каже: "Сматрати владу у емиграцији легалном
владом док траје рат и по могућности одржавати везу са њом", што је
потврда његовог стратешког опредељења – рестаурација Краљевине. У
делу Програма који говори о периоду слома окупатора доминантна су
два задатка:
казнити све који су
служили непријатељу и који су свесно радили на истребљењу српскога
народа, и
учинити хомогеним српску
државну заједницу, тј. стварање Југославије и унутар ње Велику
Србију.
Равногорски четнички
покрет првенствени се руководио идеологијом великосрпског
државотворства. Драгиша Васић и емигрантски министар иностраних
послова Момчило Нинчић већ су били начисто с тим да Југославију
уопште не треба обнављати, али из јасних спољнополитичких разлога
такав став се није јавно износио.
Понашање краљевске владе у
Лондону, у одређеним фазама и краља, и крајња политичка
неспособност, представљали су огромно оптерећење за равногорски
четнички покрет и кључни реметилачки фактор у конципирању његове
јединствене, кохерентне и чврсте идеологије. Већина емигрантских
политичара су и даље били пуни обзира према Хрватима, док су усташки
покољи Срба налагали као једино рационално решење дефинитивно
српско-хрватско разграничење. Драгиша Васић је инсистирао да се
четнички покрет оштро критички дистанцира од рада краљевске владе и
посебно њених хрватских министара који су стварали велику забуну у
очима западних савезника по питању прилика у окупираним
јужнословенским земљама.
Равногорска великосрпска
идеологија је, 1942. овладала и свим следбеницима генерала Милана
Недића, па је то време највећег ентузијазма у војним формацијама и
политичким групацијама генерала Драже Михаиловића. Војнички пораз на
Неретви ће уздрмати покрет и у њему развити извесне центрифугалl |
