|
Prvi srpski
ustanak
Prvi srpski ustanak je bio
ustanak Srba u Beogradskom pašaluku protiv Turaka u
periodu od 1804-1813. godine. Ustanici predvođeni
Karađorđem su uspeli da u značajnom vremenskom intervalu
oslobode pašaluk. Ovaj ustanak je prethodio Drugom
srpskom ustanku 1815, koji je na kraju doveo do
stvaranja moderne Srbije.
Pozadina
U
18. veku turski feudalizam je ušao u fazu raspadanja i
to se naročito odrazilo na njen međunarodni položaj.
Turska vojska je postepeno gubila svoju nekadašnju moć i
organizovanost, a i u naoružanju, opremi i obuci znatno
je zaostajala za armijama evropskih sila. To je bio
jedan od razloga što Turska nije bila više u stanju da
očuva integritet velike Osmanlijske mperije. S druge
strane, nizali su se neuspesi i u austrijsko-turskim i
rusko-turskim ratovima. Teritorijalne pretenzije na
tursko carstvo bile su sve učestalije, tj. takozvano
Istočno pitanje postajalo je sve aktuelnije. Međutim,
Turska je uspela na neki način da ublaži krizu svoje
imperije zahvaljujući Napoleonovim ratovima, koji su
tada potresali i zaoštravali odnose i interese velikih
sila.
Stanje u Beogradskom pašaluku pred Prvi srpski ustanak
[uredi]
Svištovskim mirom je okončan poslednji austrijsko-turski
rat koji se vodio od 1788. do 1791. Srbi su kao
dobrovoljci aktivno učestvovali na strani Austrije. Ovaj
period srpske istorije se naziva Kočina krajina, po Koči
Anđelkoviću, jednom od srpskih komandanata. Svištovski
mir nije doneo Srbima oslobođenje od turske vlasti, već
samo amnestiju. Da bi smirio situaciju, turski sultan
Selim III je fermanima iz 1793/1794. potvrdio Srbima
ranije organe vlasti, tako da su, pored vezira i kadije,
selima upravljali i knezovi, a u knežinama oborknezovi.
Tada je u Beogradskom pašaluku bilo 45 knežina; zatim,
fermanom od aprila 1796. godine, na čelo 12 nahija
birani su obor-knezovi, koji su sami ubirali poreze i
predavali ih vlastima (čak su delimično vršili i sudsku
i upravnu vlast u svojim knežinama), ali sukobi između
janjičara, koji su i dalje hteli najvišu vlast i
spahija, koji su želeli osvetu, zbog ugroženog položaja,
sve više su zaoštravani.
Dolaskom novog paše Abu Bekira, situacija u Srbiji se
dosta izmenila. Odmah posle njegovog dolaska u Niš,
organizovano je ubistvo tadašnjeg predvodnika janjičara,
Deli-Ahmeta. Njega je s leđa ubio jedan od pašinih
sluga, prilikom njegove posete Nišu.
Odmah nakon toga, posebnim fermanom paša je naredio
janjičarima da se uklone iz Beograda i pašaluka.
Janjičari su se pretežno sklonili u susedne pokrajine. U
narednom periodu u Srbiji dolazi do oživljavanja
privrede, a tako je bilo u Srbiji na početku vladavine
Hadži Mustafe, naslednika Abu Bekira. Čak su za vreme
njegove vladavine neki Srbi, kao Aleksa Nenadović, došli
do položaja obor-knezova, zato su novog pašu neki
nazivali "srpskom majkom".
Povratak dahija
Proterani janjičari našli su utočište u Vidinu, tačnije
kod sina vidinskog ajana Pazvana Ogle, koji je bio
zaslužan, najverovatnije po nagovoru janjičara, za napad
na nahije beogradskog pašaluka. Porta je primorana da se
brani i zato uključuje Srbe u borbu protiv janjičara.
Već krajem 1793. godine Srbi kod sela Kolara učestvuju u
borbi protiv janjičara koji su zauzeli Požarevac i
krenuli prema Smederevu. Zbog opasnosti od daljih
janjičarskih napada, 1797. godine formirana je srpska
narodna vojska na čelu sa Stankom Harambašićem, koja je
krajem aprila 1797. godine brojala oko 15.000 ljudi.
Međutim, približavanje francuskih trupa turskim
teritorijama (zauzimanje Krfa i drugih Jonskih ostrva
1797-99. i iskrcavanje Napoleona Bonaparte u Egiptu
1798. godine) uticalo je na Portu 1798. godine da
zaključi savez sa Rusijom, uz obostranu garanciju
stečenih poseda.
Kako Porta nije uspela da oružjem umiri janjičare, Hadži
Mustafa je primoran da im dozvoli povratak u pašaluk,
iako su oni proterani iz Beograda posebnim fermanom. U
početku, janjičari, koji su se već vratili u Srbiju,
nisu toliko navaljivali na pašu da im vrati oduzeta
imanja, ali veoma brzo sukobili su se sa domaćim
obor-knezovima. Situacija u zemlji se naročito pogoršala
kada su janjičari ustali i protiv samog paše. Zbog toga
je on za rat protiv janjičara angažovao Srbe, Turke, ali
i svog sina Derviš-bega. Međutim, u julu 1801. godine
janjičari su zauzeli Beograd i primorali pašu da udalji
svoju vojsku; ubrzo nakon povlačenja Srba i odlaska
Turaka u Niš, Hadži-Mustafa je ubijen (15. decembra),
baš onog dana kad mu je sin, kojeg je ovaj odmah
obavestio o svom hapšenju, stigao skoro do Beograda.
Vrhovnu vlast tada su preuzeli četiri vođe janjičara,
Alija Kučuk, Aganlija, Jusuf Mula i Mehmed-aga Fočić.
Nazivali su sebe dahijama, a svakom od njih pripao je
jedan deo zemlje, a zajedničku vlast vršili su iz
Beograda. Dahije su ukinule povlastice iz 1793. i 1794.
godine, sami ubirali poreze i druge dažbine, sudili i
presuđivali po svojoj volji.
Turska Porta je bila potpuno nemoćna, što je ugrozilo
autoritet centralne vlasti i sultana. Kao naslednik, u
Beograd je stigao Hasan-paša, koji nije imao nekog
velikog uticaja ni na tadašnju vlast, ali ni na dahije.
Zbog bojazni Porte da bi janjičari mogli u Beograd
dovesti samog Pazvan-Oglu, što bi dovelo do još većih
zaoštravanja odnosa u Srbiji, posebnim pismom s Porte,
10. maja 1802. godine janjičarima je oproštena učinjena
krivica.
Vladavina dahija
Stanje u pašaluku stvoreno janjičarskim terorom uticalo
je na ujedinjenje svih srpskih društvenih snaga
(seljačke mase, starešinski i trgovački sloj) da se
dignu na ustanak. U Zemunu se okupio veliki broj
Mustafa-pašinih prijatelja, Srba i Turaka, među kojima
je najaktivniji bio Petar Ičko, a na Turskoj strani
najviše se isticao nekadašnji pašin blagajnik Hasan-beg,
na čijoj je strani bio i priličan broj spahija, koji su
bili ugroženi od dahija. Oni su već u leto 1802. godine
pokušali da organizuju neki veći pokret u Srbiji, ali su
zbog prerane akcije oko Požarevca i ispod Avale
pretrpeli neuspeh. Nakon ovog poraza, pritisak koji su
dahije vršile na spahije bio je sve veći. Pobunjenici su
već tada uputili pismo Carigradu u kojem traže pomoć
sultana Selima III.
U
Crnoj Gori vladalo je slično raspoloženje, Crnogorci su
bili spremni da se priključe zajedničkom ustanku u
Beogradskom pašaluku. Vladika Petar I je početkom 1804.
godine pisao dečanskom igumanu da će Crnogorci zajedno
sa Srbijancima dići organizovan ustanak protiv Turaka.
Takođe, on je 1803. godine u Rusiju uputio arhimandrita
Arsenija Gagovića da traži rusku pomoć. Međutim, Rusija
je u to vreme bila u savezu sa Turskom, pa zato nije
htela ni na koji način da učestvuje u ustancima
balkanskih naroda koji bi oslabili tursku državu.
Takođe, ustanici nisu računali ni na saradnju s Portom,
tako da su morali samostalno da otpočnu oružanu borbu
protiv dahija, ali im je bilo bar omogućena povoljna
nabavka oružja u Austriji, preko srpskih trgovaca.
Početkom 1803. godine sastalo se 12 knezova valjevske
nahije, među kojima su se naročito isticali Aleksa
Nenadović i Ilija Birčanin. Na ovom sastanku odlučeno je
da se za 8 meseci podigne ustanak. Neke starešine iz
Šumadije su se takođe sastale i donele sličnu odluku.
Krajem iste godine Aleksa Nenadović je uputio jedno
pismo austrijkom komandantu u Zemunu majoru Mitezeru, u
kojem je konstatovano da su Srbi posvađali dahije i da
će najverovatnije doći do oružanog sukoba između njih.
Seča knezova
Sasvim slučajno ovo pismo je palo u ruke dahijama, koji
su tek tada uvideli kakva je situacija u Beogradskom
pašaluku. Bojeći se i austrijske intervencije u mogućem
ustanku, dahije su organizovale seču knezova, 4.
februara 1804. godine, u kojoj je pobijena većina
istaknutijih Srba trgovaca, knezova, sveštenika,
naročito onih koji su se istakli u borbi protiv
janjičara i u Kočinoj krajini.
U
ovom teroru koji su sprovodile beogradske dahije
stradalo je oko 70 lica, među njima i Aleksa Nenadović,
Ilija Birčanin i Hadži Ruvim. Pored toga, dahije su
primoravale stanovništvo da preda oružje. Zbog toga je
narod bežao u šume, a negde čak i pružao otpor i napadao
janjičarske odrede.
Zbor u Orašcu
Najpre su se u Šumadiji sastala tri narodna poglavara, a
to su bili Đorđe Petrović, kog su Turci nazvali
Karađorđe, zatim Janko Katić i Vasa Čarapić. Oko njih su
se veoma brzo okupili mnogi, kako i domaće srpsko
stanovništvo, tako i hajduci, među kojima su bili i
Stanoje Glavaš i hajduk Veljko.
Na ovu vest diglo se stanovništvo i s one strane
Kolubare, gde su se naročito istakli Jakov Nenadović,
Aleksin brat, sveštenik Luka Lazarević. Slična situacija
bila je i s one strane Morave, gde su se istakli Milenko
Stojković i Petar Teodorović Dobrnjac. Ubrzo je skoro
cela zemlja bila pod oružjem.
Za vođu ustanka na skupštini najuglednijih iz Šumadije
prvo je predložen Stanoje Glavaš, ali pošto je to ovaj
odbio, predložen je knez Teodosije Marićević iz Orašja u
kragujevačkom okrugu, ali posle njegovog odbijanja i na
njegov predlog za vođu ustanka izabran je Karađorđe 14.
februara 1804. godine na jednom zboru u Orašcu. Na ovom
zboru bilo je oko 300 ljudi, uglavnom iz okoline. Posle
izbora vođe, ustanak je postepeno uzimao sve više maha,
a Karađorđe je poručio svim prijateljima, poznanicima i
prvim ljudima u okolnim nahijama da ustaju na Turke,
ubijaju subaše i pale hanove.
Buna na dahije
Dahije su bile iznenađene i uplašene masovnošću ustanka
i zato su počele raznim podmićivanjem, pregovorima i
prevarom da zaustave ustanak. Tako je Aganlija sa oko
400 janjičara pošao u Šumadiju, 21. februara 1804.
godine, s ciljem da pregovara sa ustanicima, ali u
stvari glavni povod je bilo izvršenje napada na
pobunjenike. On je srpskom narodu obećavao bolji položaj
i ukidanje hanova, a Karađorđu je nudio novac ili da mu
u Austriji kupe imanje bolje od njegovog u Topoli. Lične
ponude on je odbio, a za obećanje u vezi sa promenom
režima tražio je jamstvo i Austrijanaca, jer se nije
mogao osloniti na turska obećanja. Kako Aganlija nije na
to pristao, zajedno sa svojom vojskom pretrpio je poraz
u boju u Drlupi 24. februara, u kojem je ranjen u nogu i
jedva uspeo pobeći u Beograd. Ovo je ujedno bio prvi
sukob ustanika protiv dahija, ali i njihova prva pobeda.
Značaj ove pobede je bio od velike važnosti, jer je
podigao moral srpskom stanovništvu. Nakon ovog poraza,
dahije su opet pokušale preko svojih delegata, koje je
Karađorđe primio u Hasan-pašinoj palanci (Smederevska
Palanka), 4. marta, da pregovaraju o miru. Kao uslov za
mir Karađorđe je tražio izručenje dahija, što oni,
naravno, nisu prihvatili. Zbog toga su pregovori
završeni bez rezultata. Ubrzo su srpski ustanici,
zajedno sa svojim vođom, 18. marta zauzeli Rudnik, a u
aprilu potukli janjičare kod Batočine i Jagodine, a
ostatke janjičara, koji su se povlačili prema Beogradu,
potukao je kod sela Leštana Vasa Čarapić. Krajem aprila
cela Šumadija je bila očišćena od Turaka, a ustanici,
kojih je početkom marta bilo oko 10.000, zajedno sa
svojim vođom Karađorđem približili su se Beogradu.
Kad su ustanici 20. marta bili već nadomak Beograda, u
gradu je zavladala panika, dahije su organizovale otpor
i zatražile pomoć na više strana, naročito iz Bosne i iz
Vidina; s druge strane bili su spremni na pregovore, ali
i na znatna popuštanja. Pomoć od Porte nisu mogli
tražiti, jer su i sami bili odmetnici, čak su neki
pisali da je nekoliko okolnih paša učestvovalo u borbi
protiv dahija. S druge strane bila im je uskraćena pomoć
i od nekadašnjeg prijatelja Pazvana Ogle koji je i dalje
težio da potčini pod svoju vlast i Beograd, čak je to i
tražio od Porte u januaru 1804. godine.
Sad kad je celo polje od Save i Dunava bilo na nogama,
pod komandom Jakova na Savi, Čarapića na Dunavu, a
između njih bili su Karađorđe i Katić, Carigrad se ipak
zainteresovao za ustanak. Hasan-beg, Ibrahim-aga Vidajić
i drugi nezadovoljni u samom Carigradu, pokušavali su da
skrenu pažnju velikog vezira na ovaj sukob koji sve više
prerasta u pravi rat. Oni su smatrali da je poželjan
otpor sa bilo koje strane protiv osionih dahija, i zbog
toga je veliki vezir dopustio Hasan-begu da oko sebe
prikupi spahije koje su pobegle od janjičara, zatim je
kneza Jovana Raškovića, koji se baš tad nalazio u
Carigradu, postavio za nadzornika carina u Beogradu, a
bosanskom paši Bećiru naredio je da čitavu stvar uzme u
svoje ruke, udalji dahije i uspostavi red u pašaluku.
Sa 3.000 ljudi bosanski paša stigao je u Srbiju, gde su
ga ljudi dočekali sa najvišim počastima. Njegov dolazak
je uplašio dahije, naročito zbog toga što su shvatili da
je ipak moguće da jedan paša sklopi savez sa rajom, što
su oni do tada smatrali nemogućim.
Pored toga što je trebao zavesti red u Beogradskom
pašaluku, Bećir-paša je imao sultanovo ovlašćenje da
ubije četiri beogradske dahije, da bi na taj način
izmirio janjičare sa hrišćanskom rajom. On je to i uspeo
tako što je dahije izolovao na dunavsko ostrvo Ada-kale,
a zatim ostavio Srbima da ih ubiju. Pored toga postavio
je 20 srpskih knezova i dao im gradove na upravu, što
znači da su Bećir-pašine odredbe odgovarale početnim
ciljevima srpskih pobunjenika.
Krajem aprila, Karađorđe je pregovarao sa austrijskim
kapetanom Sajtinskim. Na ovom sastanku on je izjavio
želju srpskog naroda da ih Austrija primi pod svoju
zaštitu. Međutim, austrijske vlasti, zbog teškoća sa
Napoleonom i zato što su htele da održe svoju
neutralnost, da bi ostale ispravne prema Porti, nisu
mogle da prihvate njegove ponude. Zato su one zvanično
suzbijale emigraciju iz Srbije i davanje municije, ali
su ipak potajno sa Srbima vršile trgovinu municijom i
oružjem.
Srbi su bili primorani da traže zaštitu Rusa, kad tu
ulogu nije preuzela Austrija i zato su 3. maja 1804.
godine srpske vođe uputile pismo ruskom poslaniku u
Carigrad u kojem se govori o nevoljama i željama srpskog
naroda, ali su takođe isticale da će i dalje ostati
verne sultanu.
Do Ostružničke skupštine, na kojoj su se sastale
starešine oslobođenih krajeva, borbe u Srbiji su bile u
punom jeku. U zapadnom delu Beogradskog pašaluka ustanak
su organizovali Jakov i Matija Nenadović; i tamo se, kao
i u Šumadiji, on brzo širio i zauzeo celu Kolubaru,
Tamnavu i Posavinu. Međutim, čim su Turci iz Šapca čuli
za ustanak u Šumadiji, zatražili su pomoć Ali-bega
Vidajića iz Zvornika, koji se zajedno sa nekoliko
stotina svojih vojnika uputio u Šabac, ali pod velikim
pritiskom srpske vojske neprijatelj je uništen, 28.
februara 1804. godine na Svileuvi. Ova pobeda je bila od
velikog značaja za valjevsku i šabačku nahiju i njen
ustanički pokret. Ubrzo zatim, tačnije 18. marta,
ustaničke čete zauzele su i zapalile Valjevo, opsele
Šabac, delom ga spalile i saterale Turke u grad.
Opsednutim janjičarima u pomoć su pristigli janjičari iz
Bosne. Ali i njih je krajem aprila, na utvrđenom
položaju kod manastira Čokešine, sačekala grupa ustanika
pod vođstvom Jakova Nenadovića. U teškoj jednodnevnoj
borbi ustanicima je nestalo municije, zbog čega su u
ovom sukobu pretrpeli poraz, u kojoj su se naročito
istakli braća Damnjan i Gligorije Nedić. I pored uspeha
Turaka u borbi kod Čokešine, oni su primorani da predaju
Šabac. Tada je veći deo ustaničkih snaga prebačen od
Šapca prema Beogradu.
U
aprilu i maju ustaničke čete pod komandom Milenka
Stojkovića, Petra Dobrnjca, Đuše Vulićevića i Stojka
Krivokuće oslobodile su sva sela između Velike Morave i
Timoka i opsele Požarevac. Tada je u Požarevcu bilo oko
1.000 turskih kuća i oko 1.500 dobro naoružanih Turaka.
Ali zajedničkim snagama Srbi su uspeli očistiti
požarevačku nahiju od Turaka i popaliti sve hanove. U
noći 7. marta Srbi su krenuli na Požarevac, gde su veoma
brzo opkolili Turke, koji su se kasnije sami predali.
Karađorđe je kod Smedereva ostavio odred na celu sa
Đušom Vulićevićem da čuvaju ulaz u grad, gde su bili
zatvoreni Turci. Može se reći da su Srbi polovinom marta
1804. godine očistili gotovo sva sela beogradske nahije
i Turke zatvorili po gradovima i tvrđavama, kao što su
Beograd, Šabac, Požarevac, Smederevo, Jagodina,
Karanovac, Kragujevac itd.
Pošto je ostavio jedan odred na ulazu u Smederevo,
Karađorđe se uputio prema Beogradu. Jedan deo snaga
uputio je da postave zasede na glavnim putevima koji
vode prema Beogradu, a jednim delom je posednuta granica
pašaluka na Moravi pod komandom Stevana Jakovljevića,
prema užičkoj nahiji pod Petrom Kneževićem, na Maljenu
pod Milovanom Grbovićem, kod Ovčara pod Milanom
Obrenovićem, ispod Medvednika pod protopopom Stefanom i
na Ceru pod Dimitrijem Milićancem.
Turci su pokušavali da probiju ustaničku vojsku i na taj
način oslobode zauzete teritorije, ali u tome nisu imali
nekog većeg uspeha. To je učinio i Kučuk-Alija sa 200
svojih vojnika, želeći da dopre do Morave u dva navrata
napadao je srpsku vojsku, ali bezuspešno.
Od 21. marta do 24. aprila u Beogradu su se vodile
žestoke borbe između srpskih ustanika s jedne i
opsednutih Turaka s druge strane. Za vreme Karađorđevog
odsustva, koji je morao napustiti Beograd zbog dolaska
Kučuk-Alije, koji se je sukobljavao sa ustanicima u
okolini Jagodine i Kragujevca, beogradski Turci su
nekoliko puta došli u sukob sa srpskom vojskom, ali ona
je bila dovoljno jaka da izdrži sve turske napade.
Život u Beogradu je bio nesnošljiv. Svi izlazi iz grada
bili su zatvoreni, zbog toga je zavladala velika
oskudica i u hrani i u stoci. Zbog gladi, koja je
potresala Beograd, pravoslavno, ali i muslimansko
stanovništvo počelo je da iseljava i napušta grad.
Situacija se znatno pogoršala izbijanjem sukoba između
janjičara i dahija s jedne strane i Turaka građana s
druge, ali i sukoba između samih dahija. Jer, 14.
aprila, u pregovorima sa beogradskim vezirom Hasan-aga
pašom, dvojica dahija (Aganlija i Mehmed-aga Fočić) bili
su spremni da predaju vlast, i to bi se desilo da se
tome žestoko nije protivio Mula-Jusuf. To je proizvelo
krizu u odnosima između samih dahija, što im nije nikako
išlo u korist.
Zbog neizdržljivog i veoma kritičnog stanja u Beogradu,
dahije, koje se više nisu nadale nikakvoj pomoći sa
strane, pošto su im to u međuvremenu okolne paše odbile,
pristale su na popuštanje i pregovore. Po nagovoru
Hasan-age, koji je uputio molbu slavonskom komandantu
baronu Dženejnu, dahije su pristale na sastanak sa
najizrazitijim srpskim prvacima u Zemunu.
Skupština u Ostružnici
Sastanku u Zemunu prethodila je skupština u Ostružnici
(6-15. maja 1804. godine), gde se, pored dogovora o tome
šta će se izneti pred dahijske izaslanike u pregovorima
o miru u Zemunu, razgovaralo i o daljem razvoju ustanka,
organizaciji nove vlasti, nabavci municije itd.
Sa ove skupštine je zahtevano da se dahije proteraju iz
Beograda, da svaki vezir upravlja po fermanu iz 1793.
godine, u svakoj nahiji da bude sudnica i da se svima
sudi po zakonu, zatim tražili su slobodu vere, tj. da
obnavljaju porušene manastire, da su običaji vere
slobodni, slobodnu trgovinu i da raja prodaje svoja
dobra kome želi, da srpsko stanovništvo sámo bira svoje
knezove itd.
Dok je u Ostružnici zasedala skupština, posredstvom
komandanta Slavonske krajine generala Dženejna
organizovan je sastanak srpskih starešina i predstavnika
dahija 10. maja u Zemunu. Ustanici nisu želeli mirenje s
dahijama, postavili su zahteve za koje su znali da neće
biti prihvaćeni: da se u Beogradskom pašaluku vrate na
snagu samoupravne povlastice iz 1793. godine, dahije
pobiju, janjičari napuste pašaluk i da sprovođenje tih
uslova garantuje Austrija. Kako pregovori u Zemunu nisu
dali rezultata, zasedanje u Ostružnici je nastavljeno i
odlučeno je da se borba protiv dahija nastavi bez
kompromisa.
Opsada Beograda
Posle sastanka u Zemunu, ustaničke starešine zajedno sa
svojom vojskom počele su se prikupljati oko Beograda.
Kragujevačku i rudničku vojsku predvodio je Karađorđe, a
valjevsku i šabačku Jakov Nenadović, prota Matija, Živko
Dabić, Ostoja Spuž i Andrija Vitomirović. Njihov osnovni
cilj bio je oslobođenje Beograda i, kada je Karađorđe
pošao u susret valjevskoj vojsci, 9. maja 1804. godine,
Turci su pokušali da ih spreče, ali bezuspešno. Turke su
predvodile dahije i Alija Gušanac. Veliki uspeh ove
bitke je taj što se na ovaj način suzila opsadna linija
oko Beograda. Ubrzo zatim oslobođen je Požarevac 12.
maja i Smederevo 6. jula 1804. godine.
Diplomatske akcije ustanika i Porte
Verujući da ustanici mogu očekivati pomoć od Rusije,
Karađorđe i ustaničke starešine su 27. jula 1804.
napisali molbu ruskom caru i odredili izaslanstvo na
čelu sa protom Matejom Nenadovićem, koje je otputovalo u
Rusiju. Izaslanici su objasnili razloge dizanja ustanka,
njegove dotadašnje rezultate, neuspele pregovore sa
Bećir-pašom i rešenost ustanika da se bore dok ne ispune
svoje zahteve uz jemstvo Rusije i Austrije. Istaknuta je
želja ustanika da se u Srbiji uspostavi samostalna
srpska država koja bi bila pod zaštitom Rusije, ali koja
bi i dalje plaćala danak sultanu. Takođe je zatražena
pomoć u oružju, municiji, novcu i vojnim stručnjacima.
Primivši ove molbe, car je 28. novembra 1804. naredio da
se izdvoji 5.000 dukata za ustanike u Srbiji i poslao
pismo ruskom poslaniku u Carigradu sa uputstvom kako da
utiče na Portu.
Istovremeno je sultan rešio da pregovorima umiri Srbe,
pa je zamolio vlaškog i moldavskog kneza da, kao
hrišćani, posreduju između Porte i ustanika. Vlaški knez
je u jesen 1804. poslao svog izaslanika među ustanike,
ali su oni rekli da su i dalje verni sultanu, ali su
tražili da Alija Gušanac bude uklonjen iz Beograda i da
odnose utvrđene pregovorima sa Bećir-pašom garantuje
jedna strana sila. Sultan je odbio predloge Srba, a oni
su odbili sultanov zahtev da raspuste oružane odrede.
Rezultate nisu dali ni ubeđivanja moldavskog kneza i
Carigradske patrijaršije.
Karađorđe je međutim poslušao savete Bećir-paše i drugih
posrednika da bude tolerantniji prema Porti, pa je
smanjio ustaničke snage oko Beograda. Izgubivši
strpljenje prema ustanicima, Porta je aprila 1805.
naredila niškom Hafiz-paši da počne da skuplja vojsku i
uguši bunu. Ni Karađorđe nije sedeo skrštenih ruku, pa
je još u martu 1805. jedan deo ustaničke vojske od
Beograda pomerio ka Zapadnoj Moravi radi zauzimanja
Karanovca, Trstenika, Požege i Užica, a drugi deo prema
Velikoj Moravi radi odbrane ako tim pravcem krenu Turci.
Prerastanje bune u ustanak
Besna zbog zauzimanja Karanovca, Trstenika, Požege i
Užica tokom jula 1805, Porta je naredila Hafiz-paši da
odmah krene u napad i uguši bunu. Ustanici su ga
dočekali i porazili kod Ivankovca avgusta 1805, a zatim
i kod Paraćina nekoliko dana kasnije.
Ove pobede nad regularnom carskom vojskom su još više
ojačale veru ustanika u sopstvene snage i od tog
trenutka buna protiv dahija je prerasla u ustanak protiv
turske vlasti.
Praviteljstvujušči sovjet
U
međuvremenu; 14. avgusta 1805. godine, na skupštini
ustaničkih starešina u Borku je doneta odluka o
osnivanju Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog kao
centralnog organa vlasti u ustaničkoj Srbiji, a radi
rešavanja raznih životnih pitanja. Među pojedinim
ustaničkim i nahijskim starešinama težnji da se njime
donekle ograniči Karađorđeva vlast.
Sovjet je naročito radio na organizovanju seoskih,
knežinskih i nahijskih sudova, a on je sam do 1811. bio
vrhovni sud. Vremenom je Sovjet obavljao sve više
poslova, odigravši značajnu ulogu u organizovanju vlasti
i funkcionisanju ustaničke države.
Ičkov mir
Petar Ičko je želeo da sklopi mir sa Turcima 1805, ili
bar primirje, koji je odbijen zbog dolaska ruskih
saveznika, koji su pomagali Srbima sve do 1812 kada je
Napoleon napao Rusiju. Rusi i Srbi su zajedno
učestvovali u bitkama na Štubiku i Varvarinu, gde su
pobedili.
Slom ustanka
Do sloma ustanka je došlo 1812-1813. Rusi, saveznici
ustanika, morali su nazad u Rusiju jer je Napoleon
napadao, pa su zbog toga Rusi morali da potpišu
Bukureški mir, a po osmoj tački tog mira Srbi bi dobili
autonomiju, a Turci bi se vratili u Beograd i opet
upravljali Srbijom. Ustanici to nisu prihvatili, jer bi
se sve ono za šta su se trudili palo u vodu, i
Sinđelićeva žrtva na Čegru, i pobeda na Ivankovcu,
Mišaru, Varvarinu, Loznici… Tako da su Turci napali
Srbiju sa juga, istoka i zapada. Najžešći otpor je
pokazao Mladen Milovanović, koji je bio u sukobu sa
Karađorđem oko toga kako bi trebalo organizovati odbranu
Srbije, u Zasavici (Podrinju); iako je poginulo mnogo
Turaka, otpor je bio slomljen. Do oktobra 1813. Turci
ulaze u Beograd, a Karađorđe i još neke vođe ustanka
beže u Austriju, a (delimičnu) nezavisnost je Srbija
stekla tek u Drugom srpskom ustanku, koji je vodio Miloš
Obrenović.
Posledice
Podignut protiv zuluma janičara, Prvi srpski ustanak je
već 1806. prerastao u nacionalnu revoluciju za
oslobođenje od viševekovne turske vladavine i ponovno
uspostavljanje države Srbije. Osnove državnosti u
ustaničkoj Srbiji su postavljene radom Narodne
skupštine, Praviteljstvujušćeg sovjeta i donošenjem
zakonika. Prvi srpski ustanak je utro put Drugom srpskom
ustanku 1815, koji će na kraju dovesti do obezbeđivanja
autonomije Srbije.
|
