Srpska muzika
 ,
umetnost
i
kultura
|
|
Srpska arhitektura -
Srpsko slikarstvo -
Srpsko vajarstvo -
Srpski vez
|
|
Српска уметност
Српска
уметност је термин под којим се подразумевају уметничка
достигнућа која су постигли Срби на Балканском
полуострву. Њена историја започиње досељавањем Словена
односно Срба на простор Балканског полуострва (VII век)
које се тада налазило под политичким и културним
утицајем позног Римског царства односно Византије. Први
споменици српске средњевековне културе су споменици
архитектуре са почетка IX века, из периода покрштавања
Словена. Од тада, па до данас, српску уметност су
обликовале политичка, економска и културна збивања која
су захватала Европу и њену уметност, а у њој се могу
приметити утицаји и са истока и са запада.
Историјске
епохе у српској уметности се углавном поклапају са
основним раздобљима у историји Срба.
Архитектура
у средњем веку
Архитектура у
средњем веку код Срба доживљава велики успон. Српски
архитектонски споменици сакралне архитектуре који су се
развили у XII веку, XIII и XIV веку имају велики значај
и светску репутацију.
Архитектура
пре Немањића
На ширем
подручију југоисточне Европе у раном средњем веку
односно у предроманичко доба, може се уочити јака
стилска и временска подударност међу хришћанским
црквама. Најзначајнији споменик тог раног периода је
Петрова црква код Новог Пазара из IX или X века која је
грађена у облику ротонде са уписаним четворолистом и
црква светог Трифуна у Котору са почетка IX века.
У српским
областима Дукљи односно Зети, јавља се архитектонски
облик у виду тробродне базилике, а бележе се и облици
уписаног крста и то међу најстаријим решењима у VIII или
IX веку. Касније цркве су једнобродне са куполом у
средњем делу, а као најрепрезентативнија се истиче црква
светог Михајла у Стону (око 1080), коју је подигао краљ
Зете Михајло (око 1050-1081).
Од тог
времена, то јест у каснијем средњем веку српска уметност
се више оријентише ка истоку односно Византији и стога
све више поприма оријенталне одлике.
Архитектура
од доба Стефана Немање до краља Милутина
Најстарије
цркве из доба Немањића су се угледале на источне узоре и
такве су углавном све цркве до доба краља Милутина
(1282-1321), а на њима је наглашен ефекат маса.
У доба
владавине Стефана Немање ((1166) 1168-1196), 1171.
године саграђен је манастир Ђурђеви Ступови код Новог
Пазара и манастир Студеница (1183 – 1196) који
представљају почетак Рашке школе у архитектури. Један
француски научник је ово раздоблје назвао Рашка стилска
група. Они имају карактеристике које су јединствено и
оригинално решење из кога се може пратити развој
појединих архитектонских решења која су касније
примењивана у сакралној архитектури, поготово је
Студеница утицала на каснија решења српских црквених
грађевина. Рашки стил не познаје тробродну базилику то
је једнобродна грађевина у коју се улази у параклис и
вестибил, док споља изгледа као тробродна базилика. Као
нека врста краја ове епохе узима се манастир Градац који
је задужбина краљице Јелене Анжујске, подигнут око 1275.
године.
Подизање
задужбина траје од Стефана Немање и његових наследника,
све до краја средњовековне самосталности. Владари
династије Немањић су се такмичили у томе ко ће подићи
више храмова задужбина. Светом Сави се приписује велики
број изграђених цркава, нарочито на Светој гори у склопу
Хиландара и Ватопеда. Најзначајнија архитектонска
остварења из овог периода су:
Жича,
Милешева,
Морача,
Пећка
Патријаршија односно храм светих Апостола,
Сопоћани,
Архитектура
од времена краља Милутина до пада под турску власт
За време краља
Милутина долази до промена и до различитих тенденција
које нису могле у потпуности да се конституишу и
прекинуте су доласком Турака. Развијају се централне
цркве типа уписаног крста које имају пет кубета које са
свих страна подупиру сводови. Ту спадају манастир
Грачаница, Старо Нагоричино, црква Свете Богородице
Љевишке, Краљева црква у Студеници, манастир Високи
Дечани, као и друге грађевине.
Посебну групу
представљају грађевине тзв. моравског стила које су
настале за време кнеза Лазара (1371-1389), деспота
Стефана (кнез 1389-1402, деспот 1402-1427) и деспота
Ђурђа (1427-1456) које имају три апсиде и облик
триконхоса. Такви су црква Лазарица, манастир Каленић,
Раваница, Манасија, Љубостиња, Рача и други.
Цркве које су
настајале под Турцима су много скромније, ниже и
мрачније.
Фортификациона архитектура
Поред сакралне
архитектуре појављује се и фортификациона архитектура
која има војни значај.Словени су долазећи на Балкан прво
порушили градове а затим их обнављали. Разликујемо;
утврђене
градове
градове за
запречавање комуникација
манастирске
градове
градове за
заштиту подграђа
Фортификациона
архитектура настаје на висовима, око насеља, зграда
двораца, других значајних објеката, важних раскрсница,
као и око манастира. Граде се зидови од тешких камених
блокова који опклопљавају и затварају објекте од значаја
за одбрану. У току многих ратова фортификациони објекти
су јако страдали.Неки среднјовековни градови су имали
неколико линија а и када падне последња линија постоји
још донжон- најјача кула у којој се феудалац
забарикадира и брани. Најзначајнији очувани споменици
ове архитектуре су тврђаве;| Београдска Голубачка,
Смедеревска,Маглићка, Звечанска, тврђава у Новом Брду
као и утврђење манастира Манасија међу утврђеним
манастирима.
Средњовековно сликарство у Србији
Срби су
неговали три сликарска рода; зидно сликарство или
фреске, сликање на дрвеној плочи или иконопис и сликање
на пергаманту или минијатуре, односно илуминацију у
књигама или рукописима.
Српско
сликарство од времена Стефана Немање до краља Милутина
Средином 12.
века, на челу са Стефаном Немањом почела је да се уздиже
Рашка држава, и тада је прихваћен монументални сликовни
израз, за који је Византија била узор. Промене су почеле
када је Србија продрла у Повардарије и Македонију и
затим када се срединим 14. века простирала од Саве и
Дунава па све до Коринтског залива. Слом тог царства је
уследио после изгубљене битке на Марици 1371. године.
Србија је изгубила територије и тада долази до инванзије
Турака.
Најраније
фреске су слабије очуване и одликују се утицајима од
византијских до романичких. Извесно је да су у та
времена дубровачки сликари радили и за српске
великодостојнике.
Од доба
Стефана Немање до доба краља Милутина српска уметност се
карактерише монументалношћу и пластичношћу. Лица и
фигуре су издужени, очи, као прозори душе, су повећане,
композиције су смирене, у покретима уздржане и
хармоничне. Поред грчких, ту су радили и домаћи
мајстори. Сликарство српских задужбина је производ
најбољих сликара који су у то време сликали у
православном свету.
Илуминација
књига
Крајем 12. и
почетком 13. века у изради српских рукописних књига
појављују се илуминације. Значајне илуминиране књиге
овога доба су Мирослављево јеванђеље и Вуканово
јеванђеље, где прво има обележја романичког сликарства,
а друго показује утицаје из Византије. Познато је још
Хиландарско јеванђеље.
Српско
сликарство од времена краља Милутина до пада под турску
власт
Освајања краља
Милутина и његов брак са византијском принцезом створили
су услове око 1300. године да се нови утицаји и промене
из тзв. Ренесансе Палеолога у којој су деловали сликари
Михајло и Евтихије пренесу у српско сликарство. У њему
долази до утицаја који се карактерише нарацијом у
сликарском изразу. Слике које су радили ови познати
сликари су успоставиле равнотежу између тематског
богатства и формалних решења, гестови су смирени и
осећења су обуздана. Ове слике представљају врхунац
остварења у светским размерама. У њима је примењивана
инверзна перспектива да би се нагласио главни догађај,
као и архитектонска или пејзажна кулиса испред које се
одвијала радња, тако да се овај период може називати
„класицистичким“. Сликарство из доба српског царства се
издваја од предходног периода, долази до истицања
осећајности, појављује се патетика и тежи се раскоши.
Долази и до представљања личних обележја и индивидуалних
црта.
У доба царства
долази до процвата иконописа који ни у ком смислу не
заостаје за живописима и захваљујући углавном
преписивачкој делатности које се одвијала у Хиландару
који је постао његов расадник.
После Битке на
Марици 1371. године и после нестанка српске
самосталности у средњем веку, а нарочито у 16. и 17.
веку долази до постепене декаденције у сликарству и
бележи се велики јаз у традицији српског живописа.
Међутим, из те традиције ће српско сликарство још дуго
црпети инспирацију у сликарству. У то време у Хиландару
цвета српска школа која се шири у православни свет.
Уметност од
пада под турску власт до времана велике сеобе (1459. -
1690.)
После пада
српских земаља под турску власт изгубило се ктиторство
властеле која је подизала своје задужбине и украшавала
их богатим и вредним фреско сликарством и манастирима
поклањала вредне рукописе. Отоманско царство ограничило
је подизање великих споменика и то је било могућено само
у једном уском обиму са редом специјалних дозвола. Ипак
се десило да су Срби успевали да подигну своје цркве али
више не тако велелепне и раскошне као до тада.
Све време су
живели и цветали уметнички занати и доносили мала али
значајна дела у златарству, интарзији, везу и другим
уметничким занатима.
У великој
сеоби су један део драгоцености становници носили са
собом а други део су закопали и сакрили па се у
фрушкогорским манастирима и сада чувају ове драгоцености
а друге су откопаване.
Уметност у
18. веку
Велику
прекретницу представља Велика сеоба Срба 1690. године
под патријархом Арсеније III Чарнојевићем, када се Срби
укључују у западоевропску културу у којој јача грађанска
класа и доноси уметност барокног стила.
Зидно
сликарство
Иако се у
почетку још увек јављају живописи рађени на
традиционални начин, укус се постепено мења у корист
барока. Година 1737. представља рођење нове епохе када
Христофор Жефаровић у живопису манастира Бођани
примењује нови колорит до тада непознат у српском
сликарству, а слично ради и Јова Васиљевич у манастиру
Крушедолу 1950. – 1956. године. Под утицајем барока ради
и група сликара Никола Нешкович, Димитрије Бачевић,
Димитрије Поповић, Јован Поповић, Васа Остојић,
Амброзије Јанковић и Јанко Халкозовић. Теодор Крачун је
створио посебну варијанту српске уметности и икону
претвара у слику, а касније се окреће према рококоу.
Јаков Орфелин и Теодор Илић Чешљар већ показују одлике
рококоа и барокног класицизма.
Градитељство
Напоредо са
модерним тенденцијама живи и градитељство које је
ослоњено на Моравску школу. Победу барокне концепције
архитектонског решења представља катедрала цркве Св.
Николе у Карловцима (1758. – 1762.) са торњевима какви
су карактеристични за средњоевропско подручије. Током
18. века никле су многе барокне цркве. Архитектура на
подручју Црне Горе имала је тежњу ка барокним облицима
иако су примењена решења била још под утицајем готике и
ренесансе која се још сретала у приморју. Барокизација
уметности је представљала прелазак на западњачку
европску културу.
Уметност у
19. веку
Сликарство
У сликарству
сликара који су сада студирали у Бечу је продужен век
барока као и код њихових професора који су утицали на
њих и тако се у 19. веку јавља бидермајер што је за то
време главна ознака у уметности Бачке. Један
колористички сензибилитет се уочава код Арсе
Теодоровића, Никола Алексића и Константин Данила који је
од њих најзначајнији. Ови уметници неговали су и
портретну уметност.
Почетком
четрдесетих година 19. века сликарство се удаљава од
бидермајера и класицизма да би донело романтизам. Српско
историјско сликарство је било без патоса и драматике и
често је имало анегдотски карактер и тежи да гледаоца
веже патриотским садржајима дела. Овакав стил је
превазишао Ђура Јакшић који је био одушевљен игром
светлости и сенке на делима Рембранта и са њим 1850. –
1870. године српски романтизам досеже врхунац.
Појављују се
нови мотиви, сликање пејсажа, мртве природе и жанр сцена
из живота и нова схватања код минхенских ђака Милоша
Тенковића, Ђорђа Крстића и Ђорђа Миловановића. Пред
новим улогама се нашло и историско сликарство и тако су
створене велике и помпезне композиције Сеобе Срба под
вођством Арсеније III Чарнојевича 1690. године од стране
Павла Јовановића 1896. године, Улазак Цара Душана у
Дубровник од Марка Мурата 1900. године и Проглашење
српског царства од Паје Јовановића 1900. године.
Српско
вајарство
Вајарство у
19. веку се развијало под утицајем антике. Патар Убавкић
се школовао у Минхену и Риму и једини је српски вајар
који својим (додуше) обимним делом крчио пут онима који
ће доћи после њега. Ђорђе Јовановић је дао преко 300
дела у српском вајарству и иако су му била позната
Роденова дела и дела сецесије већину својих дела је
направио у академсим захтевима својих професора у
неокласицистичком стилу.
Српска
архитектура
У архитектури
преовлађују еклектички стилови неоренесансе и необарока,
а видљиве су и тежње за стварањем националног
архитектонског израза. Најзначајнији архитекти тог
времена су били Словак Јан Неволе, Александра Бугарски,
Андрија Вуковић, Коста Шретловић, Коста Јовановић, Јован
Илкић и Светозар Ивачковић, који су владали до појаве
нових снага чије су идеје биле везане за сецесију и од
њих су значајнији Бранко Таназевић и Никола Несторовић.
Најновија
српска архитектура
Следе имена
само неколико од бројних српских архитеката који су
радили на изгардњи у Београду и допринели његовом
изгледу својим оствареним пројектима. Емилијан Јосимовић
р. 1823. године, Јован Илкић р. 1857, године, Милорад
Рувидић р. 1863. године, Никола Несторовић р. 1868.
године, Александар Дероко р. 1894. године, Никола
Добровић р. 1897. године, Бранислав Којић р. 1899.
године, браћа Петар Крстић р. 1899. године и Бранко
Крстић р. 1900. године, Богдан Несторовић р. 1901.
године, Мате Бајлон р. 1903. године, Иво Куртовић р.
1910. године, Милорад Пантовић р. 1910. године, Угљеша
Богуновић р. 1922. године,Слободан Јањић р. 1928.
године, Бранко Пешић р. 1921. године, Иван Антић р.
1922. године, Иванка Распоповић р. 1965. године,
Александар Ђокић р. 1936. године и многи други.
Модерно и
савремено српско сликарство и вајарство
У једном
кратком приказу није могуће дати процесе српског
стваралаштва па ће бити набројане само главне струје и
наведени неки од учестника.
Могу се
истаћидве епохе: до 1950. и од 1950. године.
Савремена
уметност до педесетих година 20. века
Импресионизам
као почетак савремене уметности или како се још назива
модерне уметности примећује се у раним делима Надежде
Петровић (1873. – 1915.) и Милана Милуновића (1876. –
1964.) на првој југослованској изложби у Београду. У
каснијим делима се Надежда Петоровић опредељује за
експресионизам. После се јавља цео спектар авангардних
представника у српском савременом сликарству од
„Југо-Даде“, „Зенита“, надреализма, сезанизма,
посткубизма, експресионизма и неокласицизма.
Затим се јавља
експеримент са кубизмом, посткубизмом и ту су присутни
Јован Бијелић (1886. – 1964.) Петар Добровић (1890. –
1942.) и Сава Шумановић (1890. – 1942.) али се овај
експеримент није одржао и завршио се у излазу на
неокласицизам. У делима неких сликара јавља се поетски
реализам. То су Стојан Аралица (1883. – 1980.), Иван
Радовић (1894. – 1974.), Недељко Гвозденовић (1902. –
1988.), Иван Табаковић (1898. – 1977.) Марко Челебовић
(1902. – 1987.), Коста Хакман (1899. – 1961.), Петар
Лубарда (1907. – 1970.), Пеђа Милосављевић (1908. –
1987.) и други.
Уочи Другог
светског рата сликарство се дели на две струје. О првој
струји је већ било речи и она је заступала тезу
„уметност ради уметности“ док друга струја заступала је
тезу „уметност ради идеје“ и ту се ради о социјалној
уметности, уметности у рату и револуцији у коју: Ђорђе
Андрејевић Кун (1904. – 1964.), Ђурађ Тодоровић (1907. –
1986.), Радојица Ное Живановић (1903. – 1944.) и други.
У току окупације и рата сликарство је само тињало али су
неки и у логорима имали снаге да стварају.
Савремена
уметност после педесетих година 20. века
У периоду
после 1950. године бележи се кумулација догађаја и нових
стилова у уметности али се разликују једни у
континуитету а други у дисконтинуитету, док ови први
представљају поколење које је из предратнoг доба које је
сада искусно и још увек спремно да ради и ствара
мењајући и цизелирајући своје стилове и уметничке
рукописе, други, који се јављају у дисконтинуитету су
или још увек спремни за експерименте из предратног доба,
или млади уметници. Ови млади уметници оснивају своје
уметничке групе у којима се развијају у праве
стваралачке личности. То су на пример групе
„самостални“, „једанаесторица“, „децембарска група“ ,
„медијала“. Међу младима се јављају поједини стилови из
савремене уметности као поп-арт, концептуална уметност,
и ту спада група „143“, „код“ група „Е“ и појављују се
као и свугде по свету нове тенденције у савременој
уметности које желе да пониште разлике између различитих
медија у уметности.
Савремено
српско вајарство
До половине
19. века српско вајарство практично није постојало, и
док сликарство и архитектура имају своју предисторију,
вајарство је отпочело развој од епохе неокласицизма и
академизма, као и нових схватања: импресионистичког,
роденовског и сецесионистичког.
Академизам се
у 20. веку огледа у делима Јана Коњарека (1878. –
1952.), Драгутина Арамбађића (1881. – 1945.), Пашка
Вучетића (1871. – 1925.), Живојина Лукића)(1889. –
1934.) и других.
Академизам у
вајарству је трајао јако дуго и први покушаји да се он
превазиђе се јављају код Томе Росандића (1878. – 1959.).
Многи млађи
вајари обогатили су српско вајарство личним стилом
(Никола Јанковић, 1926.), драматичном експресијом
(Матија Вуковић, 1925. Јован Солдатовић, 1920 и други),
или већом мирноћом и аутономијом облика (Борис
Настасијевић, 1926. Миша Поповић 1925. итд.).
Дуга плејада
уметника вајара створила је савремено вајарство од новог
антропоморфизма до савремене уметности у вајарству која
тежи за брисањем граница између појединих медија.
Следе имена
неких од савремених српских вајара: Олга Јефтић р. 1922.
године,Олга Јанчић р. 1929. године, Ана Беушић р. 1912.
године, Ото Лог р. 1912. године, Јован Кратохвил р.
1924. године, Лидија Мишић р. 1932. године, Коста
Богдановић р. 1930. године, Томислав Каузларић р. 1934.
године, Велизар Михић р. 1933. године, Милош Сарић р.
1927. године и други, као и појаву неколицине изузетних
вајара најмлађе генерације.
Preneseno sa:
http://www.rastko.org.yu //
Projekat Rastko
/
Istorija srpske kulture
//
|
|
