Detinjstvo! Kad pocinje detinjstvo a kad se zavrsava?

Ja bas i neznam kad je moje detinstvo pocelo, dal kad sam se rodio, dal kad sam progovorio, prohodao, napravio moj prvi deciji nestasluk...!

Ha, tu smo!

Deciji nestasluk je izgleda prava rec i vreme kad detinjstvo pocinje. Detinjstvo = deciji nestasluk, meni dosta za objasnjenje.

Ipak pre mog detinjstva dogodio se jos jedan cin u mom zivotu a to je rodjenje koje se odigralo jednog  julskog  jutra, nekako odmah posle subotnjeg dorucka u osam sati i pet minuta, kako je zapisano u Maticnoj Knjizi Rodjenih u Srpskoj Crnji za tu godinu, 1951. Secanja kazu da je ta godina zapisana, bar u meteoroloskim knjigama, kao godina koja je bila izuzetno topla, i susna ali iz nekog razloga ja sam ipak bio udovoljen svim potrebama nerodjenog detata pa sam izrastao u veliko i napredno dete koje je imalo celih pet kila i dvesta grama pri rodjenju. U to vreme moji roditelji su ziveli u kuci mog dede Vuka Tomasevic koja se nalazila u naselju "Bojovic",  formiranom posle Prvog Svetskog Rata naseljavanjem okolnog zivlja kao i crnogorsko-hercegovackim kolonistima, dobrovoljcima koji su ratovali za slobodu Srbije protiv austro-ugarskog osvajaca. Moj deda Vuk je inace pri kraju devetnaestog veka otisao za Ameriku, Kalifornija, u potrazi za boljim zivotom, zajedno sa nekoliko novodoslih zitelja Bojovica iz Crne Gore i Hecegovine ali se vratio u Srbiju pred sam rat na poziv Nikole Pasica tako da je ceo rat proveo u rovovima boreci se za slobodu i nezavisnost Srbije sve do svog ranjavanja na Kajmakcalanu. Ja sam moje prve dane proveo u njegovoj kuci sve do preseljenja na istureno odeljenje PD "Jaksicevo" koje se zvalo "Lenard" a koje se nalazilo nedaleko od granice sa Rumunijom kod Srpskog Itebeja.

Sad to moje detinjstvo je moglo poceti u Crnji odnosno Bojevicu a isto tako i na Lenardu gde je bilo obilje mojih decijih nestasluka pa cak i vratolomija opasnih i po sam zivot koji sam ja tek bio zapoceo. Iz te prve godine mog zivota jedino sto se secam je iz prica majke, ujaka i tetki. Deda je bio ponosan na oca a pogotovo mene jer sam ja eto bio prvo musko dete u celoj familiji Tomasevica sto se mora priznati kao velikom cascu pa sam od malih nogu bio vrlo privilegovan. Moja majka je kako sam od nje ponekad slusao bila motorna snaga za sve sto se desavalo u toj kuci radeci ko crv za sve koji su ziveli u toj dedinoj  familiji. Neka vrsta olaksanja je nastupilo za moju majku nasim preseljenjem na Lenard jer se familija znatno smanjila koju je trebalo opsluzivati i brinuti se ali ni samostalnost nije bas blagodarna kad se u isto vreme mora biti na dva pa i tri mesta u isto vreme. Lenarda se malo secam uglavnom su to isecci iz tog mog zivota provedernog tamo u toj divljini da tako kazem jer je to naselje u vreme kisa ili vecih sneznih padavina bilo bukvalno odseceno od ostatka sveta. Tvrdog puta nije bilo, pa osim telefonske veze koja je za divno cudo lepo radila mi smo na Lenardu bili posebna drzava u drzavi. Granica sa Rumunijom nije bila daleko a jedino naseljeno mesto koje je prezivelo svo ovo vreme je Hetin, nesto juznije "Rajica salasi" i Itebej. Mi smo ziveli u zgradi nekadasnjeg upravnika Cekonicevog majura, lepa spratna zgrada koja je bila u centru neke vrste parka a sa zadnje strane zgrade bio je bazen za kupanje, bar je to bio u nekom boljem vremenu i drugim potrebama. Tad je to bilo leglo komaraca i izvsno mesto za tamosnje patke i guske koje su se neumorno brckale u ostacima burzoazije. Sve je to bio ogradjeno zicanom ogradom cini mi se negde oko dva metra visine koja je nekad imala svoju svrhu da sacuva urednost unutrasnjosti a i park od unistenja od strane raznih zivotinja koje su u toj divljini isle slobodno kao i od domacih gusaka, pataka, svinja.... Nekad je taj deo stvarno izgledao velicanstveno i mocno isto kao i ostatak naselja koje je bilo organizovano iskljucivo za potrebe obrade i poslova na imanju. Sve zgrade su bilo zidane od tvrdog materijala, takozvanom cekonicevom ciglom koja je bila veca za od prilike trecinu u svakom pravcu pa su zidovi zidani tom ciglom bili mnogo masivniji a ujedno i cvrsci.U prizemlju zgrade u kojoj smo stanovali cim se udje sa leve strane bile su stepenice koje su vodile na sprat gde smo mi stanovali a desno od stepenista je bila ogromna prostorija koja je nekad sluzila kao trpezarija i sala za prijeme. Prvo se islo u nekadasnu kuhinju gde se pripremala hrana, ostava i cini mi se jos jedna prostorija nesto nalik na sobu. U velikoj prostoriji su ziveli traktoristi koji su tu boravili po potrebi u vreme sezonskih radova gde sam ja bio ces gost. Na odmoristu kad se podje stapenicama na sprat imali smo telefon koji je sluzio za komuniciranje u kompaniji a i sa tadasnjim drzavnim organima jer granica je bila vrlo blizu a prijateljstvo sa susednom Rumunijom odnosno SSSR-om nije bas bilo na zavidnom nivou. Zahvaljujuci toj okolnosti u nasu kucu su gotovo svakodnavno navracale nekakve patrole koje su davale izvestaj pored svojim predpostavljenim i mom ocu koji je to sve prosledjivao dalje. Meni su ti "partizani" bili vrlo interesantni a i veliko zadovoljstvo jer su izgledali veliki, snazni, ne boje se nikoga pa cak ni mraka, tako da sam ih ja video kao vazne zastitnike pogotovu nas male dece. Medju njima je bio i jedan sa nekom malom italijanskom puskom koja se meni mnogo svidela jer sam na neki nacin mogao s njom da baratam i marsiram, pored titovke sa zvezdom na glai, po sobi dok su veliki imali ozbiljne razgovore uz skromnu veceru. Salas je bio jako lepo organizovan tako da nikome nije trebalo vise od pet minuta da dodje na posao ili se vrati kuci. Ekonomsko dvoriste je bilo odvojeno od dela za stanovanje u kome su se nelazili i magacini za skladistenje zitarica a sve je cinilo lepu celinu sa puno zelenila i cveca izmedju svih tih zgrada. Doduse ceo taj kompleks nije ni nalicio nekadasnjem stanju i lepoti ali se ipak od strane zitelja i kombinata  sve to lepo odrzavalo shodno tadasnjim uslovima koji su bas bili skromni. Ipak kroz moje secanje prolecu izbledele fotografije nase zgrade u kojoj smo mi stanovali koja je bila okruzena sa dosta zelenila, cveca, voca, dok su ostale zgrade bile u nekom okruzenju. Sve zgrade za stanovanje su bile dugacke i imale su po desetak stanova koji su se sastojali od dve ogromne prostorije u kojima se odvijao dnevni zivot stanara. Na prednjoj strani tih zgrada je bio prostran trem celom duzinom zgrade sa kojeg se silazilo uz tri-cetiri stepenice u bas pravi raskos od cveca koje su gajili vlasnici tih stanova po svom cefu i volji ali ipak je to bila homogena celina koja je bas bila lepota za oci i dusu. Jednu celinu su cinile dve ili tri zgrade koje su bile tako okrenute da su im tremovi gledali u prostor koji je cinila zelena povrsina odnosno mali park gde se narod obicno skupljao o praznicima, nedeljom ili kad se nije radilo. Tu su bile i klupe za sedenje, a i otvorena kuglana gde smo mi deca za malo zutih banki dizali kegle i vracali kugle igracima. Sve zgrade su bile povezane trotoarom izradjenim od cigle, tako da se i u papucama moglo ici na posao, koji se nalazio na jedno 4-5 metara od zgrada. Vrlo funkionalno i korisno sto se tice ekonomske strana a isto tako i drustvene jer su svi bili zajedno, usmereni jedni na druge a i ziveli jedni s drugima pogotovu leti kad se zivelo na tom tremu uz lep miris cveca, cvrkut ptica, blagu mesecinu i komsiluk koji nije bio zavidan ili zao. Za decu se nije pitalo cija su sva su bila "nasa" a u vreme rucka jelo se ko se gde zateko, slatko i veselo. Familije su bile bas mnogoljudne od po bar troje dece tako da je uvek bilo bas veselo. Nama je cesto dolazila majcina familija iz Vojvoda Stepe koja je udaljena jedno desetak kilometara od tadasnjeg Lenarda. Moj najomiljeniji gost je bio mamin brat Bozidar, ili Boza kako smo ga svi od milosta zvali, a razlog je bio mnostvo lepih prica koje niko osim mene nikad nije cuo jer su bile plod Bozine bujne maste i recitosti. Od njega a i Babe Ilinke sam najvise naucio u to vreme o zivotu, istoriji, Srpstvu i svim ostalim djakonijama i drangulijama koje idu zajedno sa mojim uzrastom. Baba mi je ispripovedala celu Srpsku narodnu knjizevnost a da niakda nije otvorila ni jednu knjigu, sve te price, pesme je imala urezane u glavi koje su do nje dospele od nekog iz njenog okruzenja kad je bila mala poput mene. Kasnije sam sve to u skoli ponovo ucio, citao doduse malko drugojace ali tako se tad moralo i radilo. Boza je imao svoj lepi svet sa pricama za mene tako da sam se ja uvek topio od zadovoljstva kad sam mogao da budem u njegovom drustvu slusajuci ga u svim tim vratolomijama njegovih junaka iz prici diveci im se isto kao i mom ujaku. Jednom kad je Boza dosao imao je neku posekotinu na ruci pa je tu bio i zavoj koji je stitio posekotinu od infekcije ili neceg nezeljenog. Na moje pitanje sta mu je to on mi je objasnio da je to rana koju je zadobio u borbi sa opakim vukom tu negde oko Velike sume a dogadjaj je isao nekako ovako. Na putu ka Lenardu, nama u posetu, ide ti on tako peske i odjednom opak, veliki vuk iskoci ispred njega sa zeljom da ga pojede jer je bio jako gladan. Znam je da vuci jedu sve zivo, bake, Crvenkape... tako da tu nije manjkalo poverenje pa sam vrlo pazljivo slusao sta se sve desilo, dali je vuk pojeo mog ujaka Bocka ili se Bocko nekako izvadio iz tog problema. I tako vuk na jednoj strani, moj ujak na drugoj, gledaju se oci u oci, vuku curi corba na usta koliko je bio gladan, ujak jadan nema kud, lovcu ni traga, negde se izgubio kad najvise treba. Na kraju vuk se zatrci i skoci na mog jadnog ujaka a ovaj nemajuci kud brzio zasuce rukav pa zavuce ruku vuku u usta, uhvati ga za rep i prevrne ga naopako bas poput carape.

Ja sam celo vreme price bio napet kao struna ocekujuci sta ce se sve izroditi iz ovog opakog susreta vuka i mog ujaka, pa kad sam na kraju cuo da je jadan vuk, prevrnut naopako, pobego cvileci u sumu na krju sam mogao zadovoljno da odahnem jer eto moj ujak je pobedio vuka a nije mu cak ni lovac bio potreban. Ponosno sam gledao u Bocka diveci se toj njegovoj hrabrosti i umecu tako da u tom momentu nista nije bilo vece od mog ujaka a i od mene. To je bilo lepo objasnjenje za njegov zavoj na ruci koje je mene bas potpuno zadovoljilo a i mog ujaka napravilo mnogo vecim i jacim u mojim ocima. Ujakovim pricama nije nikad bilo kraja a u isto vreme malo kad su bile iste pa je izgledalo da ih je u nedogled. Tako jednom prilikom u prici o Marku Kraljevicu i njegovoj snazi, velicini, hrabrosti... dodjemo do momenta kad je trebalo pokazati koliko je Marko Kraljevic bio jak. I kao najbolji primer svoje snage Bocku dodje na um vrlo uverljivo poredjenje koje je ispricano od prilike na ovaj nacin; Isao Marko Kraljevic odnekud preko polja i livada kuci i tako kad se pojavio na kucnom pragu nije mogao da udje unutra. Gleda on sta je to sto ga sprecava da udje i na svoje cudjenje a i cudjenje ukucana vidi da je dok je isao njivama nagazio na "drljacu" koja mu se zabola u stopalo koju on u opste nije osetio. A ta drljaca je bila velika tako da ju je jedan covek mogao sa dosta muke podici a Marko eto nije to ni osetio dok se nije zaglavio na vrata pa nije mogao uci bas zbog te drljace. Boza je bio neiscrpan izvor raznih prica a ja jos veci upijac tih istih prica pa se puno puta desavalo da uvece pricajuci mi uspavanke on zaspe a ja sirom otvorenih ociju cekam da dodje kraj prici budeci ujaka da isprica sve do kraja i po redu. Jednom prilikom dok sam provodio zimu kod dede u Vojvoda Stepi, tad sam vec bio dosta stariji jedno 5-6 godina, zalim se ja Babi kako nikako nemogu da uhvatim zeca sa drugarima jureci ih po poljima u ataru stepcanskom. Baba se ubi od muke objasnjavajuci mi da je zeca jako tesko uhvatiti ako nisi veliki i jos da si pride lovac. To nije nista vredelo, objasnjenje nije bilo dostojno mog pitanja pa ja sam 5-6 godina, kud ces vise dok Boza nije stvar preuzeo u svoje ruke sa vrlo uverljivim i za mene pravim resenjem. Lov je, po Bozinim recima, isao nestrucno, ne lovi se tako zec, tako ni lovac ne lovi zeku. Objasnjenje je islo od prilike ovako; Da bi se zec ulovio potrebno je staviti mu soli na rep, bar saku. E sad kako to uciniti?! Lepo, uhvatis zeku i stavis mu so na repo i poso zavrsen, nemoze vise ni da mrdne! Gledam ja i pravim planove o vec ulovljenom zeki, meso ce da ide u paprikas, kozica na stavljenje pa da mi se naprasvi kozun od zecije koze.... Ma milina kolko sam ja to vec sve izplanirao u svojoj glavi tako da cim je sunce promolilo ujutru ja sam vec bio spreman da idem u lov na zeku cak i bez dorucka. I tako posle sve pripreme i dzepa punog soli ja se zaputim u lov sa decurlijom isto tako neuspesnom u lovu a zeljom bar ko i mojiom da se bar jedan zec ulovi. Uvece, kasno, kad smo se vratili iz vratolomnog lova i to jos bez zeke, vrlo tuzni trazili smo opravdanje za nas neuspeh. Boze moj pa imali smo sve sto treba jednom lovcu da ulovi zeku a nas zec je jos u nekoj od suma, livada ko ce ga znati di se skriva. Ipak nije proslo puno vremena shvatio sam da je so nebitna u svoj toj prici jer ako se zec uhvati da mu se stavi so na rep on je vec i ulovljen i prica je gotova.

Sa Bozom je uvek bilo interesantno pa taman i sa suzama. Jednom u jednoj od njegovih poseta nama negde pred rucak lezi on na kaucu u sobi a ja bi da se igram kojesta i tako dodjemo na ideju da sakrivamo ponesto i da to posle trazimo. Ustvari to je bila Bozina ideja jer onako umoran mislio je da je nasao dobar nacin da me zaposli sa necim dok bi se on malo odmorio. Ali ja vrlo brzo pronadjoh sakriveni predmet tako da je sad bio red na njega da trazi ono sta sam je sakrio. Ja ti uzmem njegovu kapi i dok je on zmurio i nemajuci bolje mesto za skrivanje stavim kapu u kantu za mleko koja je bila do pola puna vode sto sam ja video tek kad je kapa bucnula u vodu. Nemajuci kud, stavim poklopac na kantu i dam Bocku znak da trazi skrivenu kapu. Potrajalo je to poprilicno i na kraju i kanta dodje na red da se prekontrolise i ako je izgledala neverovatno mesto u njoj je jos plutala kapa u vodi pomesanoj sa malo mleka. Iznenadjen a i ocigledno ljut, sto sam uradio tako nesto jer u to vreme muskarci nisu isli bez kape jer se za takve govorilo da su slabog "morala" , udari me onom kapom sa koje je jos curila voda. Ja videci da sam bas ovog puta preterao i to bas preterano preterao udarim u plac i kuknjavu na sta je moja majka ko bez glave dotrcala u sobu bojeci se da nisam naso nacin da sam sebi "dodjem glave" nekom od vragolija i nestasluka za koje sam bas bio nadaren.

Ispostavilo se da je to samo plac krivca ne zato sto je udarac boleo vec zato sto sam ipak znao da je to bilo vise nego sto se sme i moze uraditi pa je plac samo bio neka vrsta opravdanja i molbe da tu nebude jos kojecega iz vaspitne kolekcije roditelja.

Traktori i traktoristi su bili prava atrakcija za mene, prvi zato sto je to bilo nesto ogromno, mocno, pravilo veliku galamu a drugi iz prostog razloga sto je tu bilo napretek kojekakvih smicalica, sala, vratolomija na nacin kako to odrasli cine. Cesto sam odlazio sa traktoristima na neku od njiva gde su oni radili sa odobrenjem ili bez mojih roditelja sto je pravilo i veliku paniku jer kad dete nestane sta je drugo i da se radi nego da se panici, moli, psuje, vice.... sve od jednom bas iz duse i srca.