Odsluzenje vojnog roka za mene je bilo skidanje ogromnog tereta koji se navalio na moja pleca nemilosrdno me guseci svojom tezinom. Konacno 12 Februara 1972 godine prosao sam kapiju kasarne u kojoj sam sluzio vojni rok da se nikada vise ne vratim i ne prodjem kroz nju. Po povratku kuci, u Crnju, bio sam opsednut mislju sta dalje raditi. Otac mi je bio na radu u Nemackoj gde me je zvao da dodjem videci, valjda, kuda to ide nas pusti brod bez kormilara. Nemacka mi nije bas prijala ni po kojem osnovu, mnogi su otisli od mojih drugara, vrsnjaka, bas tamo krajem sezdesetih kad je bila velika potreba zapada a posebno Nemacke za jeftinom i dobro skolovanom radnom snagom. I pored dobrih uslova koje sam tada imao nisam otisao na mnoga iznenadjenja drugara i prijatelja. Ostao sam u Srbiji, tadasnjoj Jugoslaviji da gubim vreme i kradem bogu dane.

Trebalo se negde zaposliti i poceti zivot pa dokle se dogura a kad si sa dvadeset godina onda to nije veliki problem, bar ti se to tako cini u tim godinama. Pored svega odlucim se za Beograd gde sam imao dosta rodbine na svakakvim mogucim polozajima i preduzecima. Pokusaj zaposljavanja je bio strahovito tezak jer tada je Beograd bio u neku ruku zatvoren grad, nije se moglo zaposliti bez stalnog mesta boravka u njemu a nije se moglo dobiti mesto boravka bez da si zaposlen u Beogradu. Jedan od trikova koji su funkcionisali jadno jer je uvek tu bila veza i vezica preko kojih su ljudi zaobilazili tu zakonsku odredbi koja je moram priznati bila na mestu, sto se danas vidi velicinom i problemom koji vlada u Beogradu bas nekontrolisanim useljavanjem. Posle male setnje po tim svim ustanovama nemajuci kud i uz dobru vezu rodbine zaposlim se u PKB-u na prvi poso koji mi je bio ponudjen, servisni mehanicar i onako radostan zbog ostvarenja prvog zivotnog zadatka odradim svoj prvi mesec dana i zaradim svoju prvu ozbiljnu platu koja je bila sve samo ne ozbiljna. Koverat sa 54000 dinara umalo me ne zgromi do same smrti jer za stan sam samo tad placao 35000 dinara! Gledam one pare i suze mi same idu niz lice a da to nisam ni primecivao. Jedan od najboljih mojih drugara Svetislav Pavlovic, koji je nekako pocinjao svoj zivotni put u isto vreme, u toj novoj sredini vrati mi samopouzdanje teseci me cinjenicom da je to samo pocetak. Ipak brzo sam se vratio u stvarnost posle odvajanja novca za stan i racunicom da ostatak nemoze da pokrije prevoz na posao i nazad za ceo mesec i struju koja se trosila cim se prekidac okretao i sijalica palila. Sledecih nekoliko meseci mucila me je misao sta je ispravno raditi u takvoj situaciji i na kraju odlucim se da ostanem u istoj firmi i upisem dalje skolovanje, one nase poznate vecernje skole koje su bile prilicno dobre i opremele nas studente sa prilicno dobrim znanjem koje nije bas zaostajalo za redovnim studentima ali nam je davalo veliku prednost a to je radno iskustvo tako da je bas bilo pitanje ko je kvalitetniji i korisniji radnik za tadasnju drzavu ili preduzeca u kojima smo radili.

Masinstvo je bilo nekako urodjeno u meni i tako nastavim sa izucavanjem masinskih nauka s cijim produktima smo se sretali ama bas na svakom koraku. Ipak svo to vreme od izlaska iz vojske pa kroz trnovit put u prvoj godini samostalnog zivota ostavio je dosta traga i umora na meni jer jednostavno pocetak bez icega je strahovit i jako tezak. Malo olaksanja mi je donelo moje znanje o poljoprivrednoj mehanizaciji a i od svega po malo sto se u to vreme trazilo kao sto je izrada kapija, ograda, nadstresnica... tako da sam polako poceo da pravim nesto para koje su nadomestavale moju svakodnevnu potrebu koja je bas u to vreme bila skromna. Prva greska u zivotu je napravljena odlukom da ostanem u tadasnjoj Jugoslaviji i ako je bilo vise nego jasno da pred nama u toj nasoj bratskoj drzavi tek predstoji bratsko samounistenje i bratski rat. To se ipak desilo mnogo kasnije posle mog definitivnog odlaska iz Jugoslavije pa stoga cu zaobici sve cari i drazi tadasnjeg suzivota bratskih naroda.

Sam pocetak rada je bio velika motivacija za mene jer ipak sam za relativno kratko vreme prosao kroz sva ta birokratska nadmudrivanja i postao neko ko ce eto samostalno da kroci u sopstveni zivot. Stanovao sam u Batajnici a posao je bio samo 5 autobuskih stanica bio udaljen, sto nije bilo tako lose. Istina do stanice u oba pravca se moralo pesaciti po od prilike jedan kilometar ali sta je to za nekoga ko masta o zivotu a pun je snage i volje. Mesto gde se nalazilo preduzece u kome sam raio imalo je naziv "13 Maj" a dobilo je to ime po miliciji koja je osnovana bas na dan 13 Maja pa je tu bilo dosta zabuna oko posla koji radim. Mnogi su mislili da sam pripadnik milocijskih snaga specijalne policije cija je kasarna tu bila i centar za obuku za koju sam imao propusnicu ali iz drugih razloga. Doduse mnogo vremena sam proveo bas u krugu te kasarne igrajuci fudbal sa specijalcima i koristeci njihov bazen za plivanje i ostale pogodnosti koje su bile njima dostupne. Na tom mestu su bile odmah posle rata i zgrade u kojima su zatvarani neistomisljenici tadasnjeg rezima a koji su radili na prostranstvima tadasnje Zemljoradnicke Zadruge "Zemun" dajuci svoj doprinos drugacijem misljenju kroz rad ujedno i zaradjujuci za smestaj koji im je bio namenjen. Pricalo se da je tu Rankovic gazdovo sa velikim autoritetom a i kako nebi kad je njegova bila zadnja bez obzira na kvalitet i ispravnost. Na samom putu koji je tada bio jedini put prema Novom Sadu na jedno sto metara prema Batajnici sa njegove leve strane nalazilo se jedno lepo zdanje koje neznam kome je pripadalo ptre II-gog rata ali u posleratnom periodu imalo je naziv "Marsalat" a ime je dobilo po marsalu Titu koji je tu svracao na dan-dva posle svakog putovanja po belom svetu. Kasnije je taj "Marsalat" pretvoren u mlekaru i vojnu (oficirsku) prodavnicu a danas mu i neznam pravu namenu i svrhu.