Шта су Лале фруштуковале или ништа безлебa - Самош

Лебац је нешто без чега Лала неможе да живи.

Чим први петли закукуричу, па макар да још није ни свануло, онако уцело, нег се сунце још тегли од сна и богами премишља у каквој одећи да се појави, Лала већ устаје. Чим устане ома фруштукује, па на посо.

Е, баш отом шта Лала фруштукује и шта је' преко целог дана да утоли глад би вам приповедо. Не о оним главним јелима о којима је све већ казано, нег о оном што Лала је' из руку, онако успут, па се нерачуна у јело, ко да није ни јео.

Лала ништа неје брез леба, па ни супу. Држи се оне народске: '' Леб наш насушни ''. Чим се напуца леба, њему дан некако лепши, па се и он све фајн осећа. Лала поје много леба током дана.

Највише воле да је' леба и масти, онако клот, неки пут мете преко масти паприке јел шећера.

Неки опет једу леба и масти са шећером, па то све потопе у воду. Ондак још и леба и пекмеза.

Леба и масти Лале једу у две форме сланој и слаткој. Ондак Лала је' још леба са дињама, шљивама, грожђем, дудићима. Лала још воле да умаче, зото много леба и поје, а воли и да срче и мњацка.

Сви кажу да је Лала дебо јер је' много леба. Он се на то неједи већ каже: '' Дете им њино, како виде кад јем, а праве се прости па невиде кад тегљачим''.

Мале Лале највише волу да једу леба и пекмеза. Све што се родило у Банату на лебу и пекмезу се одранило. Кад се одране, ондак ко неволеду да једу ништа што су јели док су били мали. Не то што су урастили нек што се Лала брзо покондири и постане здраво важан. Зото кад урасту правиду се прости па незну шта су попаре и да се од леба правиду, одмахну главом и кажеду: '' То се у нашој кући није јело'', чим ово кажу одма су згрешили, јер лажеду.

Без Леба Лала ко да је фурт гладан. Мож да је' шта оће ал' ако нема леба, ко да није ни јео.

Лала још воле лебац да троши. Накида леба у млеко ил' супу, пасуљ и друга јела што се једу с кашиком, па тај надробљен лебац потопи, па тек онда је. То испадне ко нека папазјанија, ал' Лала тако воле.

Да није Лале неби било ни леба, ал' да није леба неби било ни Лале. Лала слави лебац, некад га поштово и целиво, из поштовања га никад није секо нег га кидо, данас га и сече и баца. Све оно што је некад јео узлебац сад му није ни на крај памети.

Још је слебом јео белу кафу, чај онај од загореног шећера што га ми зовемо шербет.

Све је' Лала с лебом, ал' највише воле да заглаба комадешку кад је лебац фришак и врућ, па ако још има масти од гуске да мете унутра, милина једна, уста ти се сама криве у смешак. Иначе та гушчија маст то ти је једна права посластица и кад ти њу даду да јеш ондак ил' си здраво болестан ил' су они јако нешто увољи.

Лале се одране једући из руке, а не за асталом. Лала нема времена од силне радње да стално седи док је.

Лали је најслађе да иде и је. Зото је и сокаком. Воле Лала да је и у комшилук. Ко да му тамо слађе нег кући.

Најслађе Лала је' нањиву кад копа. Ондак му све некако има другачији укус и мирис, па немож да се наје и напије воде, фурт је гладан и жедан.

Ништа без леба то ти је омиљена реченица свих банаћана. Лала воле лебац и ретко га псује и кад опсује пре мисли на све друго нег лебац.

Кад ти Лала каже : '' Лебац ти се огадио '', знај да је јако бесан на тебе, па му се склони с очију док још можеш.

 

Божји цвет – босиљак

Тако мала а уствари велика спона између Бога и Лале је једна чудна биљка која је некад красила сваку банатску баштицу и башту. То је онај неугледни ал' зото здраво миришљави босиљак.

Прође тако Лала поред баштице ал' никад у журби нег више онако кицошки да осети мирисе што се ту мешаду ко у сосином лонцу а ондак издвоји један мирис из тог мноштва - мирис босиљка. Сагне се, што би се пре рекло погне да га омирише а ондак задивљено и понизно откине једну гранчицу босиљка, скине шешир, па се закити. Тако окићен иде сокаком и селом.

Ето ти идила, шта ћеш више.

Лала босиљком окади и себе и све шорове ди год се прође.

Та ди ћеш више од њега. Дође ти ту Лала ко једна велика, шетајућа кадионица. Божји весник.

И Лала а и Соса воледу мало опоре и чудне мирисе, зото и уживаду у мирису босиљка.

Босиљак сви воледу а никад се не приупиту зашто га волу. Тако ти је то од памтивека а то ти је зото што је то права љубав. Кад неког волете а незнате зашто. И знате да од њега има и бољи и лепши ал' ви једнако само њега волете. Ето така је и љубав међ Лалом и босиљком.

Босиљак воледу Лале зеленог, онако једрог. Кад ноћу пусти мирис, па се увлачи кроз летњу ноћ у летњу кујну, ди Лала спава. Па га у сну мами и уздахе му и смешак из сна вади.

Исто тако га воле и осушеног, зими кад дође госпон попа, па узме ону киту скојом се свети водица а она Боже драги направљена од босиљка, па кад се скваси у води ко да оживи. Па замирише и босиљак а и она вода. Тако обична бунарска вода прекрштена и опојана а босиљком зачињена почне да се зове водица ил' Света вода.

Здраво много Лала воле босиљак, те му и песму пево:

'' Босиоче мој зелени драгане''. Сад нит му пева, нит га сади.

Лала босиљку пево, а овај се пружо и ширио на све четири стране да га свет омирише, а ширио се и по небу да га анђели намиришу, па да виде и Лалу. Док је босиљак мирисо и анђели гледали, Лали није ништа фалило, сад му сваки андрак фали. Ал' највише му фале Сосе. Нису оне скроз нестале нег се погосподиле, па само у град седу.

Реткост је посто босиљак у банатском селу. Така реткост да кад негде и замирише, Лала мисли да сања, а они што никад нису омирисали босиљак у чуду се питаду шта је то.

Каже свет да је све што је ретко и драгоцено. Босиљак је за Лале одувек драгоцен дал га било млого ил' мало све једно.

Како Лала да замисли живот без ките босиљка, са којом крсти своју Крсну славу, своју децу, марву кад је болесна. Кад са босиљком све крсти и благосиља. Кућу своју кади са тамјаном и прска сваки буџак и свој кревет ди спава са китом босиљка, да мирно живи и мирно спава.

Лала верује у босиљак и босиљак је верово Лали.

Ал' га Лала ко и самог себе истребио.

Нешто се Лали помело углаву, па истребио све што воле, а оно што га мучило то оставио да га још већма мучи.

Ово звучи ко да се Лала одреко блага овоземаљског, па се приклонио благу небеском, ко ли ће га знати шта је турио подкапу и у главу. Само Бог зна, људи могу да погађу. Ал' никад неће да погоде шта је опет Лала смислио.

Лала више неноси капу па нема зашта да задене босиљак а ни друго какво цвеће.

А, сирома шта има и да се кити.

Не кити се више ни Соса.

А, ко се не кити, дај се ни не дичи.

 

Ко диже прашину по Банату

Живо, а неличи да је живо.

Црно брашно што је земља породила.

Прашина!

Кад је Бог залије с кишом, она урасти и претвори се у блато.

Од кад је Баната није и прашине.

Прашину је измислио Бог, а створио Лала, табанајући по земљи банатској. Од силног табанања створио Лала ону тешку с два прста дебелу прашину. Створио је, а ни сам није знао зашто. Ваљда му је прва помисао била да кад се кери и бечи задигне ту исту прашинчину, па да лепрша за њим ко шлајер за невестом. А, ондак видо сирома да ће прашина да га угуши, па се мало примирио. А, и од бедног што га снашо живота престо да се кери.

Није баш да се Лала и прашина неволеду ал'су ваљда досадили једно другоме, па почели да се инате. Она њему скаче уочи, а он њу псује и запцива.

Лала није никад сконто да су прашина и он једно. Јер у шта би мого Лала да се претвори кад умре, нег у земљу, а кад се просуши у прашину. Тако бемга испадне да Лала кад псује прашину, псује самог себе.

Није Лала изговорио оно: '' За добрим коњем прашина се диже'', због коња нег због себе. Све што Лала ради, ради због себе ал му некако увек на контра изађе. А, то опет зото што он стално контрира, па га господ Бог тако опомиње. Лала не одустаје већ фурт контра тера.

Неби Лала био Лала кад неби лукаво победио оног ко га једи. Тако је и за прашину, свог вековног непријатеља нашо лек. Лек против прашине је сланина. Не свака, нег она што је лалоши зоведу сапуњара. Она није бела, већ од белине и масноће прелази у розо. Што Лале кажеду: '' Ко путер је'', и ако знамо да путер није роз.

По Банату дижу прашину и Сосе.

Затим вршалице и остале скаламерије што је неко измислио, а Лала дотеро на земљу банатску да је поплаши и пати.

Још прашину дижу и кере кад им газда веже шерпењу о реп, па бегу сироте усвет и од газде и од оне шерпење што им тандрче иза репа.

Прашину дижу и мале Лале кад боси трчиду, а све мисле да су коњи, мада више личе на магарце нег на коње, а после и кући онако прашњаве мати истуче, па им преседне и прашина и коњи.

Највећу прашину у Банату ипак подижу алапаче банатске. Оне за свим и свачим дижу прашину, па и на саму прашину дижу прашину и ларму. Оговару кога и кад стигну, а увек стигну, па што би прашина била изузетак.

Највише прашине је некад било у Банату код цркве, школе и месног посланства, ди је свет банатски највише табано. Данас би је највише ваљда било испред суда, јер сад свет банатски тамо највише воли да седи, ал срећа у бетон, па се Лалина брука и срамота невиде.

Прашина је иста ко и Лала.

Кад је гледаш како онако лењо лежи наземљу мислиш ништа ти неможе, ал чим дуне кошава, а она очи да ти истера. Ако је још пажљивије загледаш видиш да је то мала трунка која ти опет ништа неможе, но кад видиш сву прашину заједно, виш да може да те удави и угуши само да оће.

Ње има свугде, ко Лала је, ал чим падне киша нема је нигде, ни за лека. Јер се од ње ома замеси блато. Зото ваљда и за Лалу кажеду злобници да је тежак ко прашина и блато заједно.

Прашину дижеду по Банату и младе снајке што се тек учиду да чисте сокак.

Само старе Лале не дижу прашину, јер осећу да су једно шњом, па не би превремено да је узнемераву, већ вуку ноге по њој, ко да желе да је запамте како им пролази кроз натикаче, и шкрипи и гребуцка између прстију ко најфинији господски пудер.

Прашина памти исто ко и Лала, док не дуне први ветар ил неко не протабана преко ње наново. Што би се рекло, памти од данас до сутра, на кратко.

Ал није то ни тако лоше, јер и она ко и Лала није злопамтило, па час посла опрости и заборави.

Сад баш га, Лала мисли да то није паметно, ал да је добро. Јер се Лала, Бога боји, па неће бар на оном свету да испашта ко овдекана.

А, испашта за ништа.

 

Лудаје

Није лудаја на овоме свету само Лалина ал' је Лала само њен.

Кад мраз почне да штипа и суши све што је на земљи банатској и кад почне да утире пут зими, ондак се по њивама ко да и је неко с неба набрзину побацо, појаве беле и жућкастоцрвене лудаје.

Кажу злобници да је највећи брег у Банату лудаја, па кад се Лала на њу натакне види цео Банат. Но ми прави банаћани знамо да то немож да буде и да није истина, нег се то кандар неко с нама швота и подсмева.

Лудаја то ти је браћан мој да знаш најслађа ствар на свету. Њу подједнако воле сви у Банату, па чак и марва и свиње.

Чим се обере кукуруз и посече тулузина појаве се лудаје поњиви и маме Лалу да и обере, натовари на кола и носи кући. Лала то једва дочека, па чим стигне кући он ома тера Сосу ил' матеру ако му је жива да тегли коре и пече лудајнице. А, ако је баш радно време и нема залудни укући, ондак бар да му испеку лудају у рерни ал' да пусте мало више да се испече да се упије онај софт што лудаја сама од себе пусти. Лала лудају највише воле да је ко колаче. Што ми зовемо лудајнице, још ако има мало цимета милина једна. Соса више воле да лудају истреје на треницу, па да је пошећери и пече у рерни, а мале лале и маторе највише волу да се лудаја пече у фуруну са целом кором и мало шећера одгоре.

Лала од малена навикне да је лудаје, па и кад се замомчи и почне да пије а он још једнако воле лудаје да је.

Лудаје сеје Соса. Она увек побаца и семе од оне марвенске лудаје, па да има зими марва шчим да се ослади. Лала те марвенске лудаје сече на пању са сикиром и даје је марви и свињама. А, марви се тако осладе оне њине лудаје, да немож сирота да доћека да Лала оне лудаје исече, већ се дере докле год им он не баци у јасла а оне навале ко просте на лудаје. Соса коре од лудаја ко и од лубеница побаца живини, да има шта да вива и кљуца. Живина чим види лудају, стушти се са вр баште, радосно кокодачући и све од среће певајући. За живином јуре патке, гуске и на крају се и тупаве ћурке досете да дођу. Но докле оне дођу коре су већ искљуцане.

Лудаја се је само у касну јесен и узиму. Она је замена за сунце, зото њу Лала и воле.

Лудаја је Лалино омиљено воће и ако она није воћка.

Семе од лудаје Соса остави да се осуши, па да има шта следеће године да посеју. Остало семе мете у рерну па испече, па и укућани ал' само они што иму зубе у сласт изгрицку у дугим зимским вечерима.

Лала напуни џеп од чакшира са семенкама од лудаје, грицка и пљуцка кад изађе наћошак да се издивани са комшилуком и да чује шта има ново у село. А, село велико па новости млого: те овај умро, оног преварили бећари на вашару, онај се опет потуко и још свашта чује. Лали брзо такав диван досади, па ајт кући у легу.

Неки тамо у бели свет плашиду децу с лудајама. Чуо је то Лала посигурно, а овде се деца отимаду о лудаје.

Боже јел истина да има тако простог и нерасуђеног света, чуди се Лала.

С таком лепотом да плашиду децу и народ.

 

Зашто Лала неверује у чудо

Лалоши неверују у чуда и чудеса, јер су сами по себи чудо.

Неверује Лала јер му је чуда преко главе и своји и туђи. Како чудо може још да га задеси. Кад му се већ све што други само и помисле, већ десило.

Лала једино верује у назови чуда ил' чудеса која долазе од људи. А, у чуда од Бога ил' чега сличног што долазе неверује ал' се здраво боји.

Оће Лала тепајући да вас псује са: '' Чудо ти твоје '', ал' то вам и овако ништа под милим Богом ни не значи. Нег он то каже тек онако, да помене неко чудо, сад ваше ил' његово свеједно је.

Чим устане Лалу неко чудо довати. Зар није право чудо кад му умре комшија што је шњим баш отојче пред ноћ седио и диванио на клупи, а био баш здрав и расположен. Јер није чудо кад вам кера упадне у бунар из чиста мира, шта ћеш веће чудо. А, какво је тек чудо кад се спремаш да идеш нањиву да вршеш жито, сунце пржи ли пржи, а ондак удри из ведра неба град па ти све сатари. Јер кад се упутиш на рогаљ па се фурт сатиреш ко да те неко отурива.

Дал си се ти то онда нашо у чуду ил' чудо у теби. Највеће чудо је кад Соса цело преподне не проговори ни реч, а није ни болесна ни бесна.

Чуда је код Лале сваки трен и на сваком кораку. А, њему нису баш потребна низашта.

Има таки који једва чеку туђе чудо да се швоту. Има опет и они који своје чудо невиде а туђе још како виде.

Чудо ко чудо, траје кратко, па дође друго. А, и то друго није здраво страшно кад се појави треће. И тако фуртом. Како онда Лала да верује у чуда кад код њега ни чуда нису ко кодруги.

Лалина чуда су свакидашња, те се он небрине здраво, ко неки други, код којих су чуда и чудеса страшна и у која ти други онако здушно верују. Не само да они верују нег теру и друге да верују у та њина чуда и чудеса.

Лала верује једино у Бога.

А, у чуда и Соси никако неверује. Соси неверује јер му фурт замазива очи ко и чудо. Па ондак испадне да и код рођених очију ништа живо невиди.

Лала је највеће чудо на овоме свету. То што ви у ово неверујете, то је ваша ствар. Да вам сад објашњавам што је Лала највеће чудо на свету немам кад а и да вам разтолмачим ви се неби сложили самном, па што би се и трудио.

Лала се чудом чуди ал' у чуда неверује, јер би моро сам себи да верује, а то није добро, јер како да верује, кад сам себе пати. Па то испадне ко да је сам себи највећи душманин, што опет мож ал' и немора да буде чудо.

Чудо је како је Лала опсто на земљи банатској и како је земља истрпила све ове године Лалу. Гута га она полако ал' сигурно само Лала то тако невиди. Он фурт мисли да је земљу зауздо и да је он газда, ал' није, истребила је земља праве Лале. И то је чудо највеће у које Лала треба итно да поверује ако оће да постоји неко на овој кугли земаљској ког зоведу Лала.

Јер ће чудо да бидне па Лала више неће постојати.

И ето опет чудо којем ће се други у чуду чудити.

 

За сам крај

Прави Лала за Банат живи, они други од Баната живе.

Кад вас ова моја писанија увати под своје, а ви једино имате задатак да се замислите и видите колко сте или нисте Лала јел Соса.

Колко мислите да сте утекли од своји корена.

Замислите се колко сте финији, културнији ил' бољи од ваших предака.

Замислите се колко се ви патите а колко су се они патили.

Шта сте ви а шта они створили. Колко и за шта сте и' све осуђивали.

Шта сте њино сатарили.

Шта сте тако силно и страшно допринели свом и њином Банату.

Само се замислите онако искрено и причајте мало са собом и са другима. Кога волете, ко вас воле, кога би да волете.

Замислите се колко сте руку нови ви дали Банату, колко сте суза над земљом пролили. Суза од муке, не од беса ил' туге.

Замислите се и опет колко сте пута погледали у земљу банатску, у небо банатско. Колко сте пута казали да нема ништа лепше на свету од Баната. И колко пута сте били поносни што сте из Баната.

Замислите се дал је поштено да нејдете у цркве које су ваши преци на срећу своју и са муком и инатом створили, а сад оне зврје празне. Колко пута сте обишли реке, мочваре и оно мало брда у Банату.

Замислите се колко сте пута обишли Банат уздуж и попреко, дал знате која су села у Банату и ко у њи седи.

Шта ви уопште знате о Банату?!

Колко сте ви потребни њему а колко он вама, колко сте ви то важни и дал сте стварно важни онолко колко мислите.

Еј, бруке и срамоте ако се уопште незамислите, ондак нам је Банат стварно распет на највећем крсту који је свет видијо.

А тај крст је бездушност људска.

Кажу да постоји нека земља слична нашем Банату, па још и боља само нико незна ди је.

Да ви мени верујете на реч!

Банат вас здраво јако воле, а ви се замислите дал и ви њега волете. Јер само је љубав спас за лалошки свет.

Вичите с љубављу а не са поносом да волете Банат. Понос је пролазна ствар ал' љубав није. Бар није она права, она је моји БАНАЋАНИ вечна, ко Бог што је вечан.

Банат ће да траје онолико колико Бог одлучи. Јер једино он има право гласа и ми то још нисмо ил' нећемо да сватимо. Па се узалуд отимамо и отимамо, и ... . И само смо изгледа научили да отимамо. А, отимамо више своје нег туђе. Нисмо се отимању ми сами научили, нег нас други научили.

А, ми рекосмо, дај шта даш.

Честитост смо изгубили, отимачини се баш нисмо ни научили, а и све нам отели, па немамо шта да отимамо једни од други, нег онда черупамо овај наш напаћени Банат.

За Распет Банат и за све оне распете банаћане, што су се заглавили негде у рошама времена, да нам је БАНАТ на част и ми њему.

Нисам ја Бог да вас осуђујем и да вам судим, ал'он сигурно оће, зото поведите рачуна шта и како говорите и радите.

Кад дође дотог да нам се с