Rana mladost u mom zivotu je pocela polaskom u peti razred osnovne skole sto je meni u pocetku bilo vrlo tesko iz dva razloga; Prvo nisam imao moju uciteljicu Zizu koja me je ucila predhodne cetiri godine i na neki nacin bila prava majka koja je brinula o meni, kao i ostalim djacima, za svo to vreme koje sam proveo pohadjajuci ta prva cetiri razreda osnovne skole. Drugi razlog  je bio prilicna udaljenost od kuce, ne toliko sto je to bilo toliko daleko, ceo kilometar-ipo, vec sama cinjenica da je sad ta moja obaveza mnogo ozbiljnija i trebalo je dati mnogo vise od sebe da se ona zadovolji. Prvo za svaki predmet sam imao posebnog ucitelja, nastavnika, koji je dolazio i odlazio bez one prisnosti koju nam je davala nasa prva uciteljica Ziza. Uz to trebalo je bar dvadest minuta pesacenja da se stigne u skolu u kojoj smo sad provodili po pet ili sest casova umesto cetiri do tada, sto je bila za mene prilicno velika razlika jer ja nisam nikad ni voleo da idem u skolu i da se podredjujem nekim uslovima i pravilima tamo nekog koga i ne poznajem. Tu antipaticnost prema skoli je povecavala i cinjenica da se moja skola nije vise zvala prvobitnim imenom, "Jovan Popovic" vec imenom tamo nekog "Djure Jaksica" koji je do duse bio crnjanin ali nekako odbojan jer je njegovo ime nosila stara svapska skola u koju su tad isla deca bosanskih kolonista sa kojima bas i nismo bili u nekom prijateljstvu jer su nekako delovali grubo, divlje, raspusteno... Bas te godine kad sam ja zavrsio cetvrti razred i polazio u peti dve crnjanske skole su se integrisale u jedni, Djura Jaksic, sto je i prilicilo Crnji, rodnom mestu naseg Djure. Mi iz Bojovica smo ostali svi zajedno uz nekoliko novih lica iz sela (tako smo zvali Crnju) i pripali smo V3 odeljenju i smesteni u stari deo od tri skolske zgrade. Ucionica mi je bila bas na samom uglu odmah do fiskulturne sale a ja sam sedeo u srednjem redu u zadnjoj klupi zbog moje visine. Iza ledja mi je bio prozor tako da sam mogao ponekad da koristim tu prednost i privilegiju i razmenim po koju rec sa nekim napolju i za vreme nastave. Taj prozor sam isto koristio da se razmenjuju papirici sa resenjima pismenih zadataka pa cak i doturanja baklava za vreme nastave iz poslasticarnice preko puta. Razredni staresina mi je bila Dana Crvenkov (nemogu joj se setiti devojackog imena) koja je pristupila skoli posle zavrsetka skolovanja za nastavika. Predavala nam je Srpski jezik koji smo od miloste zvali srpsko-hrvatski a bila je pravo osvezenje za nase decije oci koji su tek pocele da razlikuju musko od zenskog. Bili smo ponosni na nju jer je bila mlada, lepa... kao da je sisla kod nas u ucionicu iz nekog od najatraktivnijih filmova. Ipak smo pravili puno problema kako njoj tako i nama samima svojim nestaslucima i decijim glupostima na koje ona bas i nije bila spremna. Dosta puta je napustala cas razrednog staresine sa ocima punim suza jer jednostavno nije znala sta s nama da radi i kako da nas utera u red i rad. Pre mog polaska u peti razred bas i nisam imao nekih potreba da idem u "selo" jel sve sto nam je trebalo imali smo na "Jaksicevu" ili naselju Bojevic tako da je i to na neki nacin pokazivalo nasu velicinu, zrelost i svu vaznost koju smo stekli tim cinom. Nekako bas u to vreme Srpska Crnja je bila najlepsa i najuspesnija u svom zivotu zahvaljujuci pocetku proslave imena i dela Djure Jaksica, "Liparske Veceri"! U to vreme imali smo samo jedan tvrd put u celom selu i to od makadama koji je bio veza sa svetom preko Zrenjanina koji je tad bio srez kome je i Srpska Crnja pripadala. Kasnije su srezovi ukinuti, ni sam Bog nezna zasto, tako da su opstine svaka za sebe preuzele sve obaveze srezova a Srpska Crnja je pripala novonastaloj opstini koja je formirana i premestena iz Srpske Crnje u Novu Crnju. U to vreme koliko me secanje sluzi Hetin je pripao Novo-Crnjanskoj opstini kao i Itebej a kasnije je to preinaceno i ova dva mesta su pripojena Zitistu zboj jako losih putnih veza do Nove Crnje u stvari puteva tada nije ni bilo vec se putovalo bas preko Zitista u Novu Crnju, opstinu. Crnja je jos bila vezana sa svetom i zeleznickom prugom malog koposeka koja je izgradjena krajem devetnaestog veka od strane grofa Cekonica koji je imao velike posede u tom regionu, od Zrenjanina pa do Temisvara. Majur ili salas "Julija" je u stvari naselje "Jaksicevo" koje je imalo sve karakteristike posebnog naselja zajedno sa naseljem Bojevic a table sa natpisima naselja su postojale bas na mestu gde je nekad prolazila zeljeznicka pruga prema Klariji (Radojevu) kod nekadasnjeg "bunkera", danasnje "Bele Svinje" teko da su ta naselja bila odvojena sto nije slucaj danas. Tabla sa natpisom "Srpska Crnja" postoji na ulazu u Srpsku Crnju iz pravca Zrenjanina, na ulasku u naselje "Jaksicevo" iz pravca granice sa Rumunijom i na ulasku u naselje iz pravca Klarije. Zeljeznicka stanica je bila na mestu gde je danas 'Servisna stanica", bar se tako jos zove, i imala je pet koloseka sa okretnicom za lokomotivu. Tu se u svako doba mogla videti bar jedna lokomotiva koja je manevrisala vagone koji su tek pristigli ili koji su trebali biti odvuceni na jneko od svojih odredista, uglavnom u Zrenjanin koji je bio veliki industrijski centar Srednjeg Banata. Pruga je isla uz sami put ka Zrenjaninu a sa Crnjanske stanice granala su se dva kraka, jedan je isao prema Klariji a drugi prema Zombolju koji se zavrsavao na samoj granici koja tu nije bila u vreme izgradnje iste. Na "Jaksicevu se granala i isla do termo centrale i kudeljare koje su tada radile punom parom a isto tako ta pruga se granala do svakog ekonomskog objekta na imanju radi lakseg i boljeg transtprta ekonomskih dobara koja su se tada proizvodila na Jaksicevu. Jedan krak se dalje odvajao ka salasu "Kostanac" i "Lenard" koji su bili u sastavu PD "Jaksicevo" i uspesno proizvodili zitarice i ostala dobra koja idu uz poljoprivredu. Na jednom od tih salasa "Lenard" ja sam proveo nekoliko godina iz svog ranog zivota gde je moj otac bio upravnik.