Црко нам Банат!

Није црко Банат наш за један дан, црко је а да ми то нисмо ни осетили.

Цркаво је дуго и болно но ми нисмо ни видели ни чули, само смо се страшно зачудили кад га више нисмо срели. Чим смо почели по оној древној: '' О, покојнику све најбоље'', сватили смо да ама баш ништа незнамо о нашем Банату.

Шњим у гроб отишли заједно и Лала и Соса. А, и они коњи бели и коњи врани, ветрењаче и суваче, чезе и фијакери. Ондак још и њиве, утрине и баштине, марва бела и живина шарена, купе и камаре и све друго што је личило на Банат.

Замрла је песма и игра банатска, тамбураши и гајдаши, келнераји и бирцузи.

Покупи се честитост и поштење, па и онај познати инат и обест банатска, па и они цркоше шњим.

Кад неко умре њега оплакују и попа га опоји, кад неко цркне за њим нико не жали и чак ни незна да је црко, нег се сете њега тек кад им за нешто затреба. Па се ондак нађу у чуду што је црко а они ето незну. Ко да није смео да цркне док њи не пита.

Тако је и наш Банат црко, а не умро.

Нема поштеније земље на свету од банатске! Све што тражиш она ти изнедри.

Кад је Банат црко одво је и свет банатски са собом, те нестаде напаћеног и радног света, а и овај свет што је осто ко да, сачувај ме Боже испарава.

Еј, земљо банатска напаћена и намучена, шта си све претурила преко главе. Колко си само ти сирота бранила своје лалоше, а и они тебе да би сте се на крају изгубили и заборавили у вртлогу лудог времена.

Дошли неки нови дани, нов свет, а Банат црко заборављен. Без гробног места и обележја. Онако ко кад цркне кера у јарак , па је сви заобилазе, а нико да се сети како је верно за живота служила, па баци две, три лопате земље нању.

Ди је и ко је записо да ће Банат да цркне, бем га!

'' Еј, Банату моја дико, несме тебе таћи нико'', ди ви данас ово мож да чујете?.

Ако дигод и чујете, свака вам част. Ал' нећете чути у овој земљи без имена и обележја, а ако и налетите, па чујете биће то ко да једна врана гракће, а не поносна и бесна песма банатска. Она што се ори и разлеже равницом, па се завуче у сваки крај старог Баната. Запева се обесно још у Кекенди, па је равница баца и тера до Бечкерека, Вршца и Панчева града, а ондак у круг, па наново до Кекенде, што се некад велика звала. Од силног врћења песма се опијани па се пружа још обесније да слави и велича Банат.

Сад сви куку, а нико да зуцне ил запева. Куку сами над собом, а Банат им црко.

Црко је сирома од њи.

За њим још нико није ни сузу пустио, ни закуко.

А, за ким се не кука за њим се и нежали.