Najbolje i najplodnije godine zivota su me odvele u tudju zemlju, drugi kontinent, medj nepoznat narod i obicaje. Desilo se to aprila meseca 1985 godine kad sam se zaputio u USA da pokusam da nastavim gde sam nameravao da stanem u vlastitoj drzavi i medju vlastitim narodom koji je polako poceo da tone sve dublje u nevolje i na kraju propast koja je nastala pet godina kasnije. Devedesetih sam cesto mislio na oceve reci izrecene u njegovoj prvoj poseti meni, iz Nemacke, dok sam bio u vojci; "Sine, Jugoslaviju ceka veci pokolji nego sto je to bio u Drugom Ratu, gledaj da odes odatle ako je ikako moguce!". Ko bi to toliko daleko mogao da vidi i da na zalost bude u pravu. Treci put u jednom veku narod koji bi trebalo da bude isti i da radi za svoj interes pokrvio se i to bez nekog velikog uticaja sa strane. Leteci za USA imao sam dosta vremena da razmisljam o svemu, dobrom a i onom drugom o posledicama a i beneficijama mog prilicno radikalnog koraka. Jedino sto sam imao je bilo ogromno samopouzdanje, znanje, i velika volja da se uspe. Posle kraceg lutanja izmedju Kanade i USA odlucio sam se ipak za USA  jer Kanada je ipak i za mene bila strahovito hladna gde je uvek duvao neki hladan vetar koji je poput nozeva prodirao da samih kostiju i zavlacio se duboko u njih. Na kraju destinacija je bila Majami gde sam stigao Prvog ili Drugog Maja gde me je onako zestoko zalupio talas vreline i vazdusne vlaznosti gde sam se pretvorio za tili cas u sundjer sa koga je sva prikupljena tecnost bukvalno curila sa mena. Ipak Majami je topao pa se lakse moze podneti ova ili ona nedaca koja je sasvim normalna na putu poput mog u novoj zemlji, medju novim ljudima, obicajima... jezik je bio posebna prica. Ipak u svoj toj muci i nedacama sreca najcesce ima odlucujuci faktor tako da sam u tom prvom periodu mog zivota u Majamiju upoznao coveka koji je bio poreklom italijan i koji je bio u nekom poslu oko nekretnina gde je kupovao stare i propale kuce, obnavljao ih i prodavao uglavnom kubancima koji su emigrirali sa Kube u ogromnom broju. Za mena je bilo najvaznije da doticni gospodin nije mario za boravisne papire koje jos tada nisam imao, niti jezik koji nisam govorio vec mu je bilo vazno koliko mogu, znam i hocu da uradim na tim njegovim projektima. Sporazumevali smo se rukama, mrdanjem glave i sa ono nesto malo nemackog jezika kojeg sam jos tada govorio od znanja stacenog iz osnovne skole. Moj prvi susret sa poslom koji je stajao predamnom je bio pun iznenadjenja jer kao prvo zidovi su bili izradjeni od drveta, oblozeni nekakvim plocama koje su zvali "draj-vol" sto bi u grubom prevodu znacilo suvi zid a srafio se za drvenu konstrukciju zidova. Vrlo brzo sam shvatio sta se od mene ocekuje i navalio na posao kao da nikad sutra nece doci. Italijan mi je pokazao gde se moze kupiti materijal potreban za popravke, cusnuo hiljadu dolara u ruke i otisao svojim poslom, jednostavo ko da smo se znali od pamtiveka. Maj mesec u Majamiju je vrlo vruc mesec a ja jos ne navikao na te sparine i vrucine crkavao sam radeci bez mogucnosti da se rashladim osim polivanjem vode koja je isto bila bar mlaka i jedino sto se njome moglo uraditi je bilo sapiranje znoja i prljavstine sto je pomagalo i to prilicno. Na tim zgradama u glavnom je trebalo da se radi sve, krecenje, popravka zidova, popravka struje, popravka vode, popravka stolarije... sto sam ja sa uspehom radio a italijan sa odusevljanjem prihvatio jer nije imao potrebu da trazi posebno majstore za sve te poslove koji su medjusobno pravili veliku zbrku i u glavnom smetali jedni drugim.

U to vreme para je bilo u svakom dzepu, istina da je posao bio zestok ali se bar mogo i zaraditi. No ipak moje shvatanje je bilo drugojace tako da nisam bas bio zadovoljan poslom koji sam radio iz prostog balkansko-evropskog shvatanja da je ipak znanje i titula pa ma kakva ona bila ispred svakog posla koji pravi pare ali ne poseduje neko zvanje ili titulu. Gresku sam kasnije shvatio jer posao koji pravi dobre pare ujedno pravi i odredjenu titulu koju donose te iste pare pa da ne znam sta covek radi i cime se bavi. Para vrti gde burgija nece je nasa Srpska poslovica koju sam tada prevideo i prosto smetnuo s uma.

Ipak za tadasnju nuzdu to je bio posao snova jer je davao dosta para i prilicnu slobodu sta ces, kad i kako da uradis. Za moje prvo prevozno sredstvo imao sam jedan Sevrolet kombi ili kargo-ven kako se to ovde kaze bez klima uredjaja sto je pravilo velike poteskoce jer je u njemu bilo toplo ko u rerni tokom cele godine tako da je sediste i pod ispod mene uvek bio mokar i pun vode koja je nastajala od mog znoja tako da sam cesto sve to prao vodom da se nebi osecao miris znoja.

Moje prve samostalne voznje po Majamiju i Fort Lauderdalu su bile pravi dozivljaji zbog velike jednolicnosti kuca i cele okoline. Putevi nevidjeni pre dolaska u USA kao i brojnost automobila koji se krecu njima a uz to i ne poznavanje jezika koji je bas potreban u saobracaju jer ovde u USA je puno toga umesto obicnog znaka napisano recima pa ti ako ne govoris jezik pitaj se sta tamo, i zasto, pise. Ipak osnovno sam brzo ukapirao a to je da ako si u desnoj traci mozse da skrenes na semaforu koji je crven u desno pod uslovom da ne ugrozavas saobacaj kao i da se ne menjaju trake pri voznji suvese cesto jer ces sigurno biti zaustavljen od policije. Pored svega toga u to vreme je pocela i velika rekonstrukcija kljucnog puta koji prolazi kroz istocnu Floridu sa oznakom I-95 i ide od juznog Majamija pa do Kanadske granice na severu USA. Put sa po dve i tri trake je poceo da se modernizuje i prilagodjava potrebama saobracaja tako da je na nekim mestima postao i put sa sedam, osam traka u jednom pravcu. Na samom pocetku trazio sam orjentire po kojima bi se orjentisao u gradu poput obelezja recimo u Beogradu ali to ovde nije fukcionisalo jer je tih orjentira koji bodu oci jako malo a i prostranstva su daleko veca pa je bilo nemoguce odrediti sta gde znaci i gde se nalazi. U pocetku sam pokusao sa radio antenema koje su bas bile visoke i lake za uocavanje ali uspostavilo se kasnije da je tih antena potpuno istih na mnogo mesta u okolini pa je to moralo da se odbaci jako brzo. Posto je orjentacija bila osnov da se moze funkcionisati u tom deli USA morao sam brzo da pronadjem nacin kako to da resim. Nekako u to vreme svake novine koje su izlazile u tom kraju imale su malu kartu dela kraja koji su pokrivale i to mi je dalo ideju da pokusam da se orjentisem prema glavnijim ulicama sto se kasnije pokazalo bas kao jedino ispravno resenje. Pa tako gledajuci kartu recimo Ft. Lauderdale-a da se lako zakljuciti da paralelno sa okeanom swe imaju cetiri-pet ulica koje idu celom duzinom tog dela mesta od jega prema severu i da onda na od prilike na svaku milju imamo glavnije ulice koje idu od okeana pa prema unutrasnjosti kopna tako da je to bio moj savrsen nacin za orjentisanje jer ako se zan u kom kvadratu je nesto onda i nje tesko to isto naci u tom kvadratu od recimo milji ili dve u kvadrat. Pored toga bila je jos jedna novina za mene a to je ulice po brojevima i stranama sveta sto mi je u pocetku bilo bas komplikovano dok nisam malo dublje razmislio o tome i dosao do zakljucka da je to ipak jednostavnije resenje od nasg, evropskog, gde su ulice obelezavane imenima pa je bilo pottrebno pamtiti bas veliku gomilu imena da bi se pokrio veliki prostor. U mnostvu problema kojima se novopridoslica susrece u novoj sredini bila je i hrana koja je bila suva i neobicnog ukusa, slatka. Supa i corbi nije bilo lako naci cak ni po evropskim restoranima a nije se bas moglo kuvati svaki dan i ako sam bio vrlo vican spremanju razne vrste jela. Cesto sam zalazio po grckim restoranima gde se moglo pojesti ponesto nalik na hranu na koju sam ja naviko. No ipak najvecu poslasicu su mi pravila rebarca od prasica na rostilju kaja su se sluzila sa nekim sosom koji ja nisam mogao da jedem pa sam u pocetku strugao taj sos sa rebaraca dok nisam shvatio na taj sos nemora tu da bude ako im je nekako to i objasnim tako da sam na kraju nekako bio i zadovoljan uz friske male hlebcice kojih si mogao da pojedes kolko ti srce iste a da ne kost anista. Uz to je illo dobro salata, bilo koja, i frenc-fraj ili po naskim pomfrit mada je moglo da se naruci i druga kombinacija koja je isla uz rebarca. Vrlo blizu do mesta gde sam stanovao bio je jedan mnogo poznat restoran op kvalitetnim rebarcima pa sam tu cesto zavrsavao moj dan jeduci po celu porciju rebaraca i veliku porciju pomfrita i neku od salata uz hleb koji sam jeo nemilice tako da su posle izvesnog vremena konobari donosili po nekoliko korpica hleba da ja to i ne trazim. Za mene u to vreme sve je bilo otkrice i dozivljaj jer je toliko toga bilo da se vidi i dozivi da mi nebi bilo dosta ni po 48 sati na dan i to bez spavanja da sve obidjem i vidim cemu sam uvek bio sklon tako da sam otkrivao nepresusno razna mesta i razne dozivljaje. Ceo svet se ovde sjatio svi pokusavaju da se grcevito drze onog svog sto im je poznato i drago predstavljajuci to sve ostatku zivlja koji su poput mene radoznalo trazili nove dozivljaje i saznanja. Tako sam se jednog dana zaputio i na sam kraj juga Floride Ki Vest gde je i mnogo poznati Ernesto Hemingvej proveo jedan deo svog  zivota pisuci svoje knjige i uzivajuci u bistrini i plavetnili okeana provodeci dosta svojih casova i dana u restoranu koji nosi ime "Slapi Dzo". Moj prvi sisret sa tim mestom nije bas ostavio neki upecatljiv trag jer celi Ki Vest je ted bio pretvoren u komercionalno mesto za ispijanje piva i pokazivanje bas svoje ljudske gluposti i idiotizma nemoralnim ponasanjem i mizerijom. Ipak zalazak sunca je bio nesto nezaboravno sa svojim jarkim bojama svih boja koje su se lepo mogle videti na fotografijama ali i ne golim okom. Put je od Ft. Lauderdale-a do Ki Vesta trajao pet sati neprekidne voznje na tek izgradjenom novom putu koji je odmenio nekadasnji uzani i trosni put izgradjen pre stotinak godina. Ostatci tog puta i mnostva mostova bili su sacuvani i pretvoreni u mesta za pecanje, i rekreaciju tako da je i posle pustanja u saobracaj novog mosta ostala svrha postojanja tog starog. Uz put je bilo nekoliko atraktivnih mesta na kojima se narod juga Floride okupljao i provodio vreme subotom i nedeljom. Ipak Ajla Morada je bilo najposecenjije ostrvo koje je imalo svoj ogroman hotel sa vrlo pristupacnim cenama kao i mnostvo pratecih objekata koji su u stvari bili glavni kao sto su bile voznje brodicima na pecanje, na gnjuranje, na forografisanje.... i to sve uz nekoliko jako dobrih restorana sa uglavnom ribljim specijalitetima i to vrlo sveze jer sve sto je islo u kuhinju dolazilo je sa ribarskih brodova koji su neprestano pristizali tokom celog dana. Amerika je izgledala daleko vise nego lepo i privlacno sas vim ovim pogodnostima i atrakcijama. Poredeci to sa zivotom danasnjim, posle 23 godine, moze se videti velika razlika, prvo u kvalitetu usluge pa sve do licne sigurnosti na svim tim mestima na kojima se narod okuplja. U tim mojim prvim putovanjima po Floridi tesko da se negde nije moglo videti parkiran automobil sa kljucevima u bravi, spustenim prozorom... pravi mamac za svakoga ko hoce da se "provoza" sa tudjim automobilom dok danas je sve pod nekoliko slojeva siguronosnih uredjaja protiv kradje. Istina i tad je bilo kradja automobila ali ni priblizno kao danas jer je danas to nova industrija i to veom isplativa koja je dosla sa povecanjem populacije tog dela Floride. U prvih nekoliko godina jedan od najvecih krivicnih grehova je bila voznja veca od propisane, 55 milja na sat. Danas gotovo da niko i ne gleda na brzinu kojom se automobili krecu do slucaja kad se ima udes pa se utvrdjuje ko je sta zgresio zbog osiguranja. Ja sam u to vreme bas bio ko klinac u prodavnici slatkisa koji nezna cime bi se zadovoljio i usluzio, bilo je svega u izobilju, zivelo se bas bezbrizno i bogato pa taman se i nemalo para. Jezik sam polako ucio uz rad mada su postojale besplatne skole koje su imale nastavu za one koji ne govore engleski. Kao i svako od nas ko dodje u izobilje i bogatstvo i ja sam pokusao da od tog izobilja uzmem sto je vise bilo moguce tako da osim kaseta za ucenje jezika nisam pohadjao ni jednu skolu. Prisila je bila zestoka a i drustvo u kome sam se kretao bilo je skoro iskljucivo americko tako da hteo ne hteo morao sam da komuniciram da bi opstao. U tom vremenu bilo je mnogo komicnih situacija kao na primer kad sam isao da kupim cigarete koje su kod Indijanaca bile dosta jeftinije trazio sam BOKS cigareta koje sam tad pusi i na moje iznenadjenje dobijao kutiju cigareta. E onda je bilo smesno gledati kako mi osoba objasnjava da je BOKS u stvari KARTON (kako se izgovara) a ja jadan nemam pojma o cemu on to govori pa sledeci put sve iz pocetka dok na kraju nisam i tu rec naucio sta znaci. Opet drugi put trazeci zooloski vrt u Majamiju koi je u to vreme bio na daleko cuven pitam ti ja tako neke na benzinskoj pumpi gde je ZO! Covek me gleda i samo sto se ne krsti a ja nemajuci kud imitiram majmuna pa slona pa .... dok na kraju nisam postao jasan sagovorniku koji na moje razocarenje a i rados prozbori spasonosnu rec ZU! Ben ti ZU, ako te klepim ima da ti zuji ceo dan u glavi kazem ja njemu sto on nije na moje veliko cudo razumeo i uz smesak mi pokaza put kojim trebam da idem. 

Sam ulaz u taj ZU mi povrati raspolozenje ne mareci vise dal je ZU ili ZO jer prizor koji mi se ukazao posle krace voznje alejom koja je vodila od puta pa prema ulazu u zooloski vrt. Oko ulaza je napravljen vodopad sa ogromnom kolicinom vode kaoja se slivala niz litice koje su od prilike kao dvospratna zgrada, ceo taj ambijent je toliko dobro uradjen da je sve ama bas sve izgledalo kao da je to sama priroda napravila. Odmah po ulasku tu su bile prodavnice suvenira i potok sa mostom preko koga se u stvari ulazilo u taj zacarani svet pitome divljine. Potok je bio pun ribe koju mi zovemo "japanska" sa svim mogucim bojama koje su zajedno sa patkama plivale jedna preko druge cekajuci da ih neko od posetilaca nahrani hranom koja se tu i prodavala iz malih automata. U produzetku se prostiralo jezerce sa Flamingo pticama, predivan prizor, mnostvo ptica koje su slobodno tu zivele, odlazile i dolazile primamljene hranom koja je tu bila redovna i obilna. Sve je bilo cisto, odmaralista je bilo do mile volje sa malim nastresnicama gde se moglo sakriti od zestokog floridskog sunca koje je nemilice przilo. Kaveza nigde na vidiku, sve zivotinje su slobodno zivele na prostoru koji je bio ogradjen dubokim i sirokim kanalom sa nesto vode na dnu. Ako je i jedna zivotinja sisla dole u taj kanaql nije se mogla uspeti uz tu drugu liticu gore tako da je to za mene bio lep prizor sa zivotinjkama koje su ipak i pored zarobljenistva zivele neki svoj slobodan zivot. Atrakcija je bio voz koji je isao po jednoj sini i pokrivao svaki pedalj zo-vrta tako da se moglo lepo sesti u njega i obici ceo zo-vrt gledajuci sav taj prizor i komfora kabine u kojoj se sedelo. Deo sa pticama je isto vrlo zanimljiv jer je preko prostora sa raznim drvecem postavljena mreza koju su podupirali betonski stibovi vrlo visoki tako da je tu bilo bas dosta prostora u kome su sve ptice mogle slobodno leteti. Kroz tal "avijari" se prolazilo i peske a i vozom. Od ostalih zanimljivosti veliku paznju su privlacile i kornjace koje su bile ogromne, toliko velike da su dva coveka mogla komotno sesti na njih, mene su odmah potsetile na naseg FICU jer ni on nije bio mnogo veci a i slicnog su oblika bili.