Eh ta vojska!

Stari ljudi su govorilili da je njino vreme bilo cast svakom muskarcu da sluzi vojni rok.

Mozda je to i bilo tako kad se je imalo cemu biti castan i odan a i sta cuvati. U moje vreme sluzenja vojnog roka (vojska je licila na sve osim na vojsku o kojoj sam slusao ponajvise od mog dede a i drugih starijih ljudi) je bilo moranje kome se retko ko rado odazivao.

Ranije se, kazu, imalo sta braniti i cemu stati na beleg, u moje vreme je bilo mnogo drugacije, jer je nisam video nista, pored mogih, od svega toga sto su ti stariji pricali a i ja citao iz kojekakvih knjiga, nije bilo necega svetog u svemu sto je ta drzava posedovala, sta me je okruzivalo. Marko Kraljevic, Car Dusan, Knez Lazar, Jugovici, Karadjordje........., bili su gotovo izbrisani iz nase istorije, pripadali su nekom drugom vremenu, narodu, drzavi, govorilo se da smo braca sa hrvatima, muslimanima, slovencima, siptarima, madjarima, svabama a svi oni su nas klali na svakom koraku i u svakom delu nase proslosti i istorije i to nestedimice.

Do vremena za sluzenje vojnog-roka mnogo toga sam osetio i naucio sto nije smelo da se uci u redovnim skolama. Naucio sam da smo mi iz Srbije omrzeni na svakom koraku teritorije bivse Jugoslavije iz mnogih razloga a najosnovniji je bio sto smo po drugi put u istom veku bili zrtve svih tih bratskih naroda i oba puta im oprastali velikodusno. Mnogo kasnije zivot me je naucio da je prastanje preduslov za dobijanje noza u ledja u ime zahvalnosti. Jednom tako u jednoj od prica dedova koji su prepesacili Srbiju dvaput, 1914-te i 1918-te, pricao se i dogadjaj o toj Srpskoj samilosti i mekom srcu koje uvek donosi novu nedacu i trazi vise prastanja i novih samilosti. Posle proboja na Kajmakcalanu ranjenika je bilo na svakom koraku i tako iduci, deda sa par svojih drugara saboraca nabasa na jednog tesko ranjenog austrijskog vojnika kome je stomak bio sav iskidan i creva je bukvalno drzao u rukama. I pored izricite naredbe da se takvi i slicni austrijanci odmah ubiju, deda i ova nekolicina sa njim je iz sazaljenja i grize savesti ostavila tog ranjenika iako ih je on molio da ga ubiju i prekrate mu muke, i  produzili dalje. Ranjeni austrijanac, hrvat inace, uze svoju pusku i zadnjim naporom ispali metak u pravcu grupe koja ga je samo minut ranije ostavila. Jedan iz dedine grupe pade mrtav a ostali zaprepasceni dogadjajem skoce i pravo na tog austrijanca i onako besni iseku ga na komadice. Kasno, vrlo kasno. Ja, kao gradjanin Srbije, bio sam regrutovan u Hrvatsku, gde sam proveo jedno vreme pred sam odlazak u JNA, i mogu slobodno reci da sam imao jeko mnogo neprijatnih secanja na Hrvatsku i narod sa kojim sam bio u kontaktu, voljom ili uslovno. Na samoj regrutaciji i odredjivanju VES-a (mislim da se tako to zvalo) bio sam odredjen da sluzim u Titovoj-gardi kao visok i naocit, ali sam ja taj predlog vrlo odlucno odbio i zatrazio da mi odrede drugacije sluzenje, po mojoj volji, ili ja uopste necu ni da sluzim vojsku. Pasos sam posedovao i bio spreman da se uputim preko granice istog tog momenta. Tadasnji nacelnik, Simica, je to shvatio onako kako sam ja to i rekao i garda je otpala, a samo je falila jedna mala kap da moja odluka bude nesluzenje tadasnje JNA. Steta za mene, jer proveo sam 18 meseci koje cu okarakterisati kao najgore u mom zivotu. Ja u vojsci nisam nista lepo doziveo izuzimajuci licno prijateljstvo sa kolegama koje su isto tako sluzile taj obavezni deo nase odanosti ka otadzbini ili domovini po volji vam. Mozda je bilo greske i u meni samom jer jednostavno nisam mogao da prihvatim da me neko ganja po celi dan samo da bi naucio da ubijem nekoga, pa makar to bio i sam djavo. U kasarnu u koju sam bio upucen stigao sam sa sest dana zakasnjenja koje sam potrosio zestoko razmisljajuci sta da radim, dal da idem preko granice ili da se odazovem obavezi sluzenja vojske. Posto je ipak prevagnulo za tad razumije resenje prekoracio sam kapijski prag kasarne na Trsatu jedne subote prilicno kasno. Na raportu u Ponedeljak morao sam da nadjem dobro opravdanje za moj kasni dolazak sto sam i ucinio po savetima dva skolska drugara koji su tu sluzili vojni rok i bili stare kajle. Igrom slucaja sa njima sam se nasao to prvo vece jer su bili dezurni u istoj ceti gde sam ja pristupio. Moje objasnjenje je nekako prihvaceno i ja sam prosao bez ikakvih posledica cak mi nije ni dodato tih sest dana zakasnjenja. Rasporedjen sam u treci vod, mislim da je bila Prva ceta kod starijeg vodnika, nesecam mu se imena ali je bio crnogorac pa posto su i moji po daljem poreklu iz Crne Gore a on je znao mnoge iz nase familije, zaces smo se sprijateljili, mada ne bas onako javno. Nekako u isto vreme desetar istog voda i odeljenja u kome sam ja bio trebalo je da ide kuci, zavrsavao je sa sluzenjem, ime mu je bilo Boris Gorjup i bio je negde iz Slovenije, i posto u vodu nije bilo vise osoba sa cinom osim Gorjupa i nekog Resimovic Omera dobio sam zaduzenje da budem sobni staresina i vrsim duznost desetara umesto Gorjupa. To je bilo jako dobro za mene jer je znacilo da nema vise kojekakvih duznosti za mene, pozarni, straza itd. Sto se tice same obuke koja je trajala tri meseca tu je bilo svega i svacega a najvise izzivljavanja starijih vojnika koji su nas obucavali a isto tako i mladjih staresina. Posle tri meseca obuke doslo je vreme da se odlucuje gde ce ko da ide i posto sam odbio predlog da budem desetar i ostanem u skolskom centru poslat sam u prekomandu bas za novu godinu. Prvog januara smo stigli, nas trinaest, u novo odrediste. Dan je bio vrlo hladan, duvala je strahovito snazna bura tako da se krv ledila u zilama. Na samoj smotri prilikom odredjivanja pripadnosti po jedinicama dobili smo cast da se prikljucimo jedinici kapetana prve klase Kostic Lazaru, Lazi- karburatoru, kako su ga od milosta zvali, rodom je bio iz Kikinde. Posle primanja duznosti i zaduzenja upuceni smo u vozni park na, niko ziv nezna sta, po tom primorskom kijametu. Posto nismo imali zaduzena vozila a nije bilo nikakvog sklonista, stajali smo tako zajedno i pitali se sta da radimo smrzavajuci se polako. Na kraju smo ipak odlucili da udjemo u nekoliko praznih vozila jer smo vec poceli da plavimo od hladnoce. Na tu nasu odluku vojnik koji je bio zaduzen za odrzavanje tih vozila i vodjenje dokumentacije naredio nam je da izadjemo napolje sto smo mi odbili pravdajuci se velikom hladnocom. Tu je doslo i do prepiranja i tezih reci nasto je doticni inace Banjalucanin, zapretio da ce nas, ako ne izadjemo iz vozila, prijaviti kapetanu, nasto je dobio odgovor da moze slobodno to da uradi i da ga jebo kapetan i obrnuto on kapetana. Posle izvesnog vremena na vidiku se ukazala ogromna figura kapetana Kostica uz glasnu komandu za zbor ali samo za novajlije odnosno nas trinaest. Lepo smo se postrojili i poravnali po svim propisima i onda je usledilo pitanje ko je rekao one vulgarne reci. Nemajuci kud, istupim korak napred i gromko iz sveg glasa se identifikujem kao autor psovackog komplimenta, nasto sam dobio duzi izliv zahvalnosti od kapetana i na kraju dve prekoredne. Prvi dan! I to jos prvog Januara, isti dan kad smo i dosli u novu kasarnu na novu duznost. Gde je tu gostoprimstvo, gde je bar malo ljudskog za nove "drugove"  Pa ovaj svet je naopak i naposten. To je bio i ujedno moj prvi susret sa cetnim staresinom koji je belezio sve pa i prekoredne, dobar neki covek odma smo se lepo sporazumeli i razumeli ali stariji cin se slusa pa makar da je sve naopako, nikakva pitanja i podpitanja ne dolaze u obzir. Lepo je pocelo nema sta. I tako probijajuci led u novom drustvu "odradim" mojih dve prekoredne na nekim od dezurstava i udjem u "beleznicu" Lazinu kao neko koga treba prisrafljivati koliko i kad god se to da. Lepo, prihvatim je to tako kako jeste i pocnem da iz svega pravim zajebancije sto me je opet kostalo drugih prekorednih i boljeg poznanstva sa cetnim i Lazom-karburatorom. Lazi-karburatoru sam golico zivce kad se pojavim na raportu pa uz njegovu kritiku su trebala da idu i moja odobravanja, "razumem druze kapetane" "da" ili "ne", sto sam sa uzivanjem radio ali iz sveg glasa koliko sam mogao, iako je moj glas ionako bio vrlo jasan i glasan. To ga je dovodilo do ivice nervnog sloma. Cela zgrada je znala kad sam ja na raportu jer se dobro i daleko culo moje odobravanje i slaganje sa kritikama Lazinim. Veliki stos je bio kad mi vec besan i iznerviran mojim preglasnim odgovorima naredi da se nederem toliko a ja mu najglasnije goliko mogu odgovorim "Razumem druze kapetane"  nasta se samo odmicao i pokazivao dva prsta i pravac cetni. Bio je jos jedan osetljiv detalj koji se i nije svidjao nasem kapetanu Lazi a to je da su ga svi zvali, onako potajno, Laza-karburator. E sad kad se onako ogroman sav zajapuri i uztalasa objasnjavajuci mi moju gresku voleo sam da umesto "razumem druze kapetane" izgovorim "razumem druze karburatore" uz brzo izvnjenje da je to bila greska i da se izvinjavam, nasto bi on zabacio sapku na potiljak i vise kresteci nego vicuci nezivao me svim i svacim, uglavnom tolerantne reci, dok su se svi drugi kidali od smeha sto javno sto potajno, mada on tada nista drugo i nije video osim mene. Dve prekoredne su bile moja porcija i to se dogadjalo u ovom ili onom slucaju, pa reko zasto da se malo i ne nasmejemo. Nece naskoditi. Sa Lazom je uvek bilo inteesantno. Ponekad kad sam trebao da dodjem u njegovu kancelariju ja sam to radio na nama banacanima lep i kulturan nacin. Prvo kucanje na vrata pa kad se iznutra cuje glasno "Napred" ja lepo udjem unutra, skinem kapu i kazem "Dobar dan druze kapetane" uz blak naklon na sto je Lazica zelenio od muke i nemoci da mi uradi ista drugo osim da da dve prekoredne. Pitacete se koliko sam ja tih prekorednih imao! Iha, sigurno za jos dva-tri vojna roka. Ovako, svaki drugi dan sam isao na raport za po nesto i svaki put sam dobijao dve prekoredne. Pored mene bio je tu jos jedan vredan koji je isto tako bio u prijateljskim odnosima sa Lazom a i samnom, ime mu je bilo Dusan, bio je negde iz Backe. Kako samo oboje bili za zajebanciju "tuzili" smo jedan drugog Lazi-karburatoru, kad sam ja bio dezurni ja sam njega prijavljivao na raport pa taman i da ga nije bilo u kasarni a i on je to isto radio samnom. Bili smo jako dobri drugari, sto ne izgleda, i to smo radili samo zato da pravimo malo smeha u ceti, jer je svako jutro za vreme raporta bilo dosta publike u hodniku ispred Lazine kancelarije, gde se odvijao taj dogadjaj. Ni jedan jedini dan osim subote i nedelje nije prosao bez nas dvojice na vidjenju sa drugom Lazom nam. E sad znali smo mi da ni slucajno necemo odraditi te nase prekoredne jer neko treba da radi ono zasta smo i dosli u vojsku, "da ratujemo", taman i kobajagi. A znali smo da je isto tako vojno pravilo ako danas dezuramo sledeca 24 sata nemozemo biti ni na kakvoj duznosti, valjda je to i Laza znao ili je on ipak bio samo vojnik, kapetan i to jos prvoklasni. U pocetku je i on vodio preciznu evidenciju o mojim dezurstvima tako da je taj redosled bio precizno planiran. Ali ubrzo je od toga odustao jer sam se zalio na premor, spavao na dezurstvima i posle na vezbama koje smo imali. Puno puta se dogodilo da na nekoj od vezbi jednostavno zaspim i svi nekud odu a ja ostanem sam pa nit oni mogu mene da nadju niti ja njih a ni kasarnu. Zamislite sad kapetana posle celog dana jurnjave po bespucu ustanovi da mu vojnik fali. Kud ces gore od toga. Na strazu sam isao sa pesadincima iako nasoj jedinici to nije bio zadatak, dok mi to jednom nije dozlogrdilo i jedne noci iz znatizelje i jos kojecega pitam sam sebe sta ce se desiti ako otvorim paljbu sa mog strazarskog mesta. Prvo sam se po svim vojnim propisima oglasio, bilo je i stoj i stoj pucacu i stoj pucam i puco sam i........, nikad vise nisam dobio takvu ili slicnu duznost. A tako je lepo bilo, cela kasarna se razbudila, podeljeno oruzje, municija, pozvane staresine od kuca, ma ni nova godina nije zanimnjivija bila i to jos sa Deda Mrazom. Onda je trebalo i opravdati moju pucnjavu, celu sledecu nedelju sam isao na neka saslusanja i raporte, pretili mi svim i svacim, a ja sam uporno tvrdio da je neko bio tamo i to ne samo neko vec nekoliko njih, mada tamo nisu mogli naci nikoga, niti ikakve znakove da je tamo neko bio. Sad, pa zar to nije individualno, ti vidis ja nevidim, ili obrnuto. Nekoliko nedelja ranije od ovog strazarskog dogadjaja imao sam zaduzenje da cuvam vozni park, dzipove, dzemsove, tenkove, tegljace haubica ...... Ma ko ce to da dira jos u sred sredine kasarne. I tako ja lepo udjem u jedan kamion sa kabinom i legnem za sic, i sigurno sam zaspo pre nego sto sam i legao, jer jednostavno nisam se ni bio probudio kad su me vodili na smenu straze. U neko doba probudi me neko tiho dozivanje, strazar, strazar. Pridignem se ja malo i vidim nekog sa sapkom tacno ispred vozila u kome sam se ja nalazio. Sta sad da radim? Pustim ga ja da i dalje doziva i tako ode on dalje dozivajuci me i trazeci me. Kad je malo odmako ja polako izadjem iz kamiona i sa puskom u ruci polako zanjim. Vidim ja njega lepo, tumara i trazi me, ja cekam, ni sam nisam znao sta, ali kad je doticni podoficir dosao do jedne lokve ja se razderem iz sveg glasa "STOJ" nasto ovaj poce nekakav svoj komentar i galamu. Ja ponovo povicem iz sveg glasa "STOJ, PUCACU" nasto jadnik stade i poce nesto da petlja oko lozinke nasto je ponovo povocem iz sveg glasa "STOJ, PUCAM" i ostro repetiram pusku. Zatvarac nemilosrdno zatvori metak u cevi sto se jasno culo i oficir nemajuci kud stane nemrdajuci. Ajd sad da teramo kera do kraja naredim mu da legne na zemlju nasto je ovaj poceo da negoduje da je tu bas bara puna vode i blata, nasto sam mu ponovo na sav glas naredio da legne ili pucam. Nemajuci kud, ili da gine ili da legne odluci se za ovo drugo i ja lepo po svim propisima opalim metak u vazduh u znak uzbune nasto cela straza dojuri sa dezurnim oficirom. Videvsi vodnika kako lezi u blatu ote im se pokoji osmeh jer je isti vazio za nekakvog nepodnosljivog tipa i nije bas imao nekakve prijatelje. Posle se proculo da se upiskio od straha kad sam opalio metak u vazduh, valjda je pomislio da sam u njega pucao, a mozda se tad i Bogu pomolio, dali je to bas bilo istina ili nije neznam ali vise nikad nije obilazio strazarska mesta bez pratnje patrole ili razvodnika straze. I tako sam se ja resio tih ozbiljnih dezursava, kasnije sam bio pozarni po kojekakvim kancelarijama ili zgradama, moglo se spavati do mile volje, ili patrola, sto je bilo vrlo interesantno. Kao vodja patrole dobijao sam dva pesadinca sa kojima sam patrolirao po kasarni, ali najvece zadovoljstvo mi je bilo da sacekujem pobeglice koje su se skitale po okolini po bilo kojoj osnovi i vracajuci se u kasarnu, obicno oko ponoci, vukli kojesta, alkohol najcesce i kojesta za pojesti. To sam plenio po svim propisima i kasnije u slast konzumirao sa drugarima iz moje jedinice. Svercere sam i u strazaru vodio na saslusanje cak ponekad i u zatvor zakljucavao po sat ili dva. Posto sam bio u vrlo dobrim odnosima sa cetnim staresinom, zvali smo se pajtama, on mi je pisao raspored za dezurstva bas na dan kojekakvih vezbi pa sam tako dopustao kapetanu-Lazi i ostlima da brane tekovine revolucije ali bez mene. Moj dragi kapetan to nikako nije voleo pa je onda cetni dobio zabranu da me stavlja na bilo kakva dezurstva uoci bilo kakvih vezbi, sto je dovelo do toga da uopste ne dezuram jer je kojekakvih vezbi i vezbica bilo napretek. Na kraju vojnog roka ostao sam duzan Lazi-kapetanu i voljenoj JNA preko dvesta dezurstava. Ovo sam jednom prokomentarisao da cu da odradim kad se zarati, zasto sam kao odgovor dobio dve prekoredne i debelu kritiku na racun mog vidjenja bratstva i jedinstva, sposobnosti naseg rukovodeceg kadra i sposobnosti same JNA. Kako se na kraju ispostavilo izgleda da sam bio jako dalekovid, zaratilo se i to vrlo krvavo, to nase drzavno rukovodstvo se pokazalo jedino kao sposobna banda lopova koji su pokrali sve sto se moglo pomaknuti sa lica zemlje a o kvalitetu JNA i da ne govorim, nezna se dali je suplje ili prazno, ali smrdi daleko i ogavno. Nasta su samo tolike pare odlazile tokih godina a garant mira i spokoja na prvi ozbiljniji sus se raspao. Ej Lazo, Lazo da ti je penzija u slast i postenje. Na kraju ipak i ako se zaratilo nisam odsluzio tih mojih dvesta i kusur dezurstava iako sam se bio vratio iz USA bas zbog njih 1990 godine, JNA se raspala ko kula od karata ko da je nikad nije ni bilo, a rasturili su je teritorijalci Slovenije. Boze ti sacuvaj bruke, bede i sramote. Mislim da se jednom mesecno odrzavala politicka nastava u ceti, ceo bogovetni dan, gde se pricalo o napredku drzave, napredku komunizma i socijalizma kao cinioca, o strahovitoj stabilnosti JNA i njenij velikoj ulozi u jedinstvu drzave, o miru i spokoju gradjana te iste drzave, o ravnopravnosti o idealizmu i sta ti ja sve znam cemu. Po nekoj ustaljenoj praksi ja sam uvek imao ponesto da pitam ili trazim objasnjenje nasto Lazar nije bas bio odusevljen ali nije se bilo druge morao je i mene ponekad da oslovi i dozvoli moj komentar ili pitanje ili ............ Tako jednom u prici o komunizmu, celih osam sati, pred sam rucak dodjose na red nasa pitanja i posto niko nije imao sta da pita ja onako mahinalno podignem ruku prekidajuci partiju karata negde u pozadini i zapitam, "hoce li biti vojske i milicije u komunizmu", ako ce to drustveno uredjenje da bude idealno to nam verovatno nece ni trebati. Laza-kapetan je prvo hteo nesto da kaze pa se predomislio i tako nekloliko puta na kraju uz komentar, da zbog ovakvih kao sto sam ja vojska i milicija uvek moraju da postoje,.posla me po dve nove novcate prekoredne. Eto ni Karl Marks zajedno sa Lenjinom nisu na mojoj strani a tamo su se predstavljali braniocima radnicke klase i sirotinje. Za drugu Novu Godinu, pred moj sam izlazak iz JNA, uz veselje i nasu dosadu odlucimo da udovoljimo nasoj zelji da skuvamo caj, znate onaj sumadinski, ali problem je bio nepremostiv nismo imali u cemu da ga kuvamo. Nema serpe, nema lonca a nema ni sporeta pa tako uz tesko nobelovsko razmisljanje odlucimo da doteramo jedan dzip u klub i u njegovom hladnjaku skuvamo taj toliko zeljeni caj. Odem ja u vozni park i nekako ubedim pozarnog da nam je dzip potreban u svrsi odbrane tekovina revolucije i dobrobiti naroda Jugoslavije. Sad posto je klub bio u nekoj vrsti polu-podruma, pola u zemlji, pola iznad zemlje spustim ja dzip niz stepenice i pravac klub. Za divno cudo mala "mahindra", indijska verzija "wilusa" je bila taman tolika da je mogla da prodje kroz ulazna dvokrilna vrata i stapenice stare zgrade kasarne u kojoj smo bili stacionirani. U medjuvremenu neko je nasao neko crevo koje je posluzilo za odvod izduvnih gasova napolje kroz prozor, i tako mi pocnemo da kuvamo caj u hladnjaku dzipa. Ukus je bio da se umre od njega ali ipak se pilo sve dok dezurni oficir nije dosao pred ponoc na redovni obilazak. E sad da nesreca bude jos veca u isto vreme meni dodje zelja da razbijem neku od flasa pa bas kad je dezurni otvarao vrata ja zavitljacim flasu koja se razbi o zid bas do vrata na koje je dezurni ulazio. Boze moj dragi, koje je to iznenadjenje bilo a i strah od iznenadne eksplozije flase samo jedno pola metra od glave dezurnog oficira. Sapka je usla u prostoriju dok je dezurni uz sva vojna pravila bojeve gotovosti zalegao u hodniku odakle je i dolazio. Sad sta da se radi neko je morao prvi da pocne pa uz krajnji oprez oficir se pojavi na vratima sa pistoljem na gotovs i ocima ko dva fildzana. Sve nas lepo postroji i uz veliku galamu naredi da sve doteramo u prvobitno stanje i posle toga da mu se javimo na raport. Sta cemo naredjenje je naredjenje koje smo sa olaksanjem primili jer taj caj je bio stvarno odvratan ali niko nije hteo to da prizna, bar prvi. Ostatak noci sam proveo u buvari a sledeci radni dan cika-Laza kapetan me nagrdi na pasja kola i nagradi sa dve prekoredne. Ma moglo je i mnogo gore da se zavrsi. Posto je i sam Laza-kapetan znao da ja iz nekog razloga samo pravim sprdacinu i da mi bas i nije krivo kad mi pokaze dva prsta za dve nove prekoredne odluci ti on da me posalje na menevre koji su se u to vreme odrzavali na teritoriji bratske nam Hrvatske, Baniji i Lici. Lepo se mi spakujemo, nas sest i sa ostalom bratijom pravac za Karlovac, ta hrvatski nije ovaj nas a nas i nije Karlovac vec Karlovci, na manevre. Sve bi bilo u redu da smo mi dosli kao i sav ostali narod sa puskama i ostalom opremom za odbranu tekovina revolucije. Ali Laza nebi bio Laza da nesto neuradi kako nama odgovara, sad dali je bas on bio odgovoran za tu omasku neznam ali je bio dosta losih reci na njegov racun. Nas sest se pojavi na braniku otadzbine bez sredstava za upotrebu osim cuturice i porcije. A partizani? Ta ni oni nisu imali oruzje, otimali su od neprijatelja pa cemo i mi, jel tako. Sva se ta muka nekako resi nasim rasporedjivanjem u "zute". Sta su sad zuti? Znam za onu izreku "Najebase ko zuti" pa je i poluglasno prokomentarisah sto je doticni staresina cuo i na moju srecu shvatio to kao salu pa se bas lepo nasmejao. A bes sam pomislio odo ja sad i na streljanje, ratni uslovi, preki sudovi, partizani.... I tako dobijemo ti mi zute trake koje stavimo oko ruke radi raspoznaje i dadose nas na raspolaganje "sudijama" koji su ocenjivali tok manevra. Taj isti dan ja i jos tri drugara sto smo dosli zajedno dobijemo po dvoje staresina i odemo na razgledanje i upoznavanje sa terenom na kome ce se voditi ogorcene protiv napadaca voljene nam otadzbine. Celi dan smo se vozili od nemila do nedraga, oficiri su gledali ponesto u karte ponesto u okolna brda, crtali ponesto po kartama, belezili sve do uvece. Kraj septembra je bio pa ni dan nije dugo trajao pa tako kad je pocelo da se smracuje nasi oficiri zasednu u jednu od usputnih kafana negde na putu izmedju Slunja i Karlovca. Tu su bogami pokazali da su bogom dani branioci stecenog i onoga sto ce tek da se stece. Negde oko ponoci pijani ko dve cuskije nekako se uvale u dzip i ja ih odvezem u jednu od karlovackih kasarni gde su "odseli". Magla se bila spustila da je bilo jako tesko pratiti put pa mi je uzelo nekoliko sati da pronadjem logor u sumi gde smo mi obicni smrtnici bili stacionirani. Samo sto sam legao, nesretni trubac poce svoju jutarnju svirku i poziv na ustajanje. Cini mi se da sam tad imao pusku i municiju da bi ga dobro isprasio zbog galame koju je podigao. Nekako se ponovo dovucem do dzipa sa dve konzerve konjskog mesa i dvopekom pa nazad po "sudije" u novi obilazak. Nadjemo se na zadatom mestu, meni se oci sklapaju oni nevide kud idu i tako sednemo u dzip i put pod noge u nove vratolomije. Uspnemo se tako mi na neko brdasce, dobijem naredjenje da stanem pod neku krusku, bila je mnogo velika, stanem ja oni nekako izbauljaju u razradjivanje svoje vojne vestine. Ja onako umoran prilegnem na sediste i zaspem pre nego sto sam glavom dotakao sic. Posle nekih dva do tri sata ja se probudim i onako jos napola buden neznajuci gde sam ugledam zvezdice ispred mojih ociju. Skocim ko oparen ali od oficira ni traga. Sta cu pospem se vodom iz cuturice da bi se do kraja razbudio, gledam na sve strane, nigde nikoga. Posle izvesniog vremena oficiri se pojave i smejuci se kazu mi da znaju da sam jako kasno dosao u logor i da nisam gotovo ni spavao pa to razumeju sto sam zaspao na "duznosti". Lakne mi malo i ubrzo produzimo dalje. Predvece dodjemo opet pred neki restoran gde je vec bilo nekoliko dzipova koji su dovezli zute oficire na veceru, jagnjetina na raznju. Oficiri kresu jagnjetinu mi napolju konjetinu iz konzerve i suvi dvopek. Kad odjednom moj staresina inace imenjak pojavi se na vratima i zovne me da dodjem. Ja dotrcim i salutiram po propisu nasta me on upita dali sam gladan. Nemisleci mnogo rekoh da jesam ko vuk samotnjak, nasto me on uvede unutra i rece konobaru da me posluzi vecerom. Ja odbijem jagnjetinu jer je nikad nisam mogao ni jesti i narucim raznjice. Pojedem dve porcije a kad sam bio gotov konobar mi donese poveci zavezljaj za drustvo napolju. Tako smo svi zajedno manje ili vise imali kvalitetnu veceru a da o njoj nismo ni sanjali, odusevljenju nije bilo kraja, cak smo i po pivo dobili. Kasnije sam svaki put bio pocascen vecerom u restoranu gde se odrzavala vecera "zutih" oficira a zasluga je bila to njihov prvo pijano vece, poznavanje i citanje karti bolje od njih samih. Po zavrsetku manevra dobio sam dve nedelje nagradnog odsustva od doticnog oficira mog imenjaka sto je vrlo razzestilo mog komadanta Lazu Kostica. Ali tu se nije moglo nista uraditi, visi cin je i zadnja rec pa mi je dve nedelje ostalo kao nagrada preko deset dana koje smo svi dobijali koji smo ucestvovali na manevrima.

Na manevru je bilo svega i svacega a posto sam se smucao sa "sudijama" manevara dozivljavao sam kojekakva cuda. Recimo bio sam svedok kad je helikopter pun vojske uleteo u zice dalekovoda, kad je tekn pregazio vojnika, kamion isto to samo malo "humanije" presao je vojniku tockom preko glave zajedno sa slemom. Na samom pocetku, odnosno polasku iz kasarne gde sam "sluzbopvao" narodnu volju i obavezu, sreo sam se sa starim drugarom iz civilstva koji je bio dsetar i tako u razgovoru gde idemo, sta ce mo da radimo dodjemo i do reci o tome koliko ce vojnika da pogine u tom manevru, namerno ili slucajno. Prepiruci se tako, moje je bilo nijedan, njegovo nesto u procentima odvede me do kamiona iz njegove cete u kome su bili mrtvacki sanduci, desetak kamiona. Sav sam se najezio i pozeleo da sam bio dobar sa kapetanom Lazom i da sam sad lepo na nekoj od duznosti njemu u cast. No mladost, ludost, to sam vrlo brzo zaboravio posle jutarnjeg pokreta gde smo se rastali ja i taj moj drugar. Ostalo je samo da se ponekad prisetim tog mucnog predvecerja posle saznanja o smrti pokojeg uniformisanog vrsnjaka. Slusajuci uz voznju price sudija koje sam ja vozio, kazu, bilo je price i da se u svu tu igru stavi i dest posto bojeve municije u tu igru rata ali se odustalo zbog mogucnosti manipulacije sa bojevom municijom. Stanje u logoru u kome smo bili stacionirani je bilo ocajno. Pravili smo satore od satorskih krila udruzujuci se nas nekolicina praveci jedan sator koji je prokisnjavao na svaki oblacak koji se tuda trudio da prodje. Dorucak se sastojao od jednog malog pakovanja dzema, margarina, cetvrtine hleba i caja. Mleko ili bela kafa je bila retkost. Nije bilo mesta gde smo se mogli i umiti kako valja a ne kamoli oprati. Smrad je tukao sa svakoga od nas da je to ponekad bilo nepodnosljivo. No srecom tu u blizini je bio neki potocic gde sam se ja "kupao" bez obzira na hladnocu ili vremenske prilike. Bilo je ladno ali prljavstina je bila mnogo nesnosnija od svaake vrste vremena. Zbijali smo sale o partizanima i buvama, vaskama kojih je bilo kod nas u izobilju pa smo se pitali kako je to tek tad bilo kad je zapravo gruvalo, treslo, pucalo...

Jedan vrlo zanimljiv dogadjaj se desio u brdima juzno od Petrinje. Tumarajuci tako po okolini trazeci ko zna sta naletimo na trag nekakvog vozila koje je tuda proslo ne bas davno. E sad bistrina oficira se pokazala vrlo brzo pa su zakljucili, posto bas i nisu znali gde su, da je to trag od nekog vojnog dzipa pa posto je tu negde bio dogovoren sastanek resi se da pratimo taj trag. Vozim ja tako prvi u koloni od tri dzipa po ledini, potoku, nekakvim putevima dok nismo dosli u samo podnozje brda koje se prilicno strmo dizalo ispred nas. Tragovi vode gore, pa i mi nastavismo za njima uvereni da nista drugo tu nije moglo da prodje osim terenskog vozila poput naseg. Indijske "Mahindre" nisu bas bile vesele gurajuci uzbrdo ali ipak kad smo se pojavili na vrhu tog brdasca nabasamo na kucu sa stalama, sve ogradjeno i gle cuda u sredini svega toga stoji fica! Koje je to iznenadjenje bilo nije bilo potrebe da se pita jesu li ovuda prosla neka vojna vozila bilo nam je svima jasno. Posle kraceg razgovora sa domacinima koji su toliko glasno pricali kao da smo mi na drugom ili trecem brdu odavde i poredeci tu pricu sa situacijom na karti oficiri zakljuce da smo na pogresnom mestu pa je sad trebalo ici nazad ili napred kroz predeo bez ikakvog puta, jedino velika nizbrdica a posle ogromna ledina koja je sluzila za proizvodnju sena skoro kilometar u precniku ravna ko tepsija. Posto je brdo bilo vise nego strmo, moj imanjak me upita dali bi ja smeo da spustim vozilo niz strminu u podnozje. Kako da ne, odgovorim ja brzo skidajuci vrata sa dzipa i otpozdravljajuci sedoh unutra sa jednom nogom napolju radi lakseg iskakanja u slucaju neceg nepredvidjenog i nepozeljnog. Ja se spustim do dole bez ikakvih problema a zamnom to urade i ostala vozila dok su oficiri malo na nogama, malo na dupetu nekako sisli do nas gde smo ih mi cekali. Sad je trebalo preci tu ogromnu ledinu i docu u podnozje nekog drugog brda neznajuci sta je tamo i kakvo nas iznenadjenje tamo ceka. Sednemo ti mi u dzipove i pravac druga strana poljane. No negde oko polovine te poljane, posto sam bio prvi u koloni, primetim da nesto nije kako valja jer se trava izdizala suvise iznad okoline celom sirinom koliko je oko moglo da vidi. Jedva nekako stanemo posto smo jurili prilicno brzo da bi zaprepasceno ustanovili kanal od prilike sirok 1,5 metar koji se eto tu stvorio odniku a u stvari je to bio drenazni kanal za odliv kisa i sneznih otopina koje su u tom delu bile ogromne. E sad se postavilo pitanje kako preci ili zaobici da se nebi vracali nazad. Gledaju moj imenjak i ostali oficiri u kartu, tamo lepo pise da je tu kanal koga oni nisu mogli da procitaju jos dok smo bili na vrhu brda vec sad kad umalo nismo vratove polomili. Posle izvesnog vremena medjusobnog konsultovanja pita mene moj imenjak dali bi ja mogo nekako da preskocim taj kanal sa dzipom? Gledam ja kanal a i ostale vozace i na kraju kazem onako smouverljivo da mogu samo bi morali da napravimo kao malu rampu od zemlje koja je tu bila slozena kao u bedem prilikom kopanja istog. Damo s mi na posao uz pomoc trojice vezista i posle izvesnog vremena rampa je bila gotova, ostalo je da se mi medjusobno dogovorimo ko ce da vozi prvi pomocu tri palidrvca, dva iste duzine i jedno krace. Kocka padne na mene i ja ti lepo zaletim dzip-mahindru i zum preko kanala dok su ostali gledali sta ce se desiti. Kad smo se nasli na drugoj strani posedamo ponovo i pravac novo brdo novi dozivljaji. Nekako se nadjemo sa ostalima i ja dobijem veliku pohvalu od mog imenjaka za uspesno obavljen zadatak. Bilo je tu jos raznih peripetija za vreme trideset dana manevara "Sloboda 71", mislim da je tako ime bilo tom dogadjaju koji se odvijao u Sloveniji, Hrvatskoj i delu zapadne Bosne. Po povratku u kasarnu dodje sa nama i dokumentacija u kojoj je lepo pisalo da pored svih zasluga koje su me sledovale na ucestvovanju kao nagradu dobijem i dve nedelje eksta nagradu za izuzetnu snalazljivost i sposobnost, sto je Lazu-kapetana bas zestoko pogodilo. Pored tih silnih nagrada i pohvala na manevru sam zaradio i infekciju na kozi od silne prljavstine i ne kupanja po licu i vratu zbog cega se u opste nism brijao uz odobrenje mog imenjaka. Brada i nije bas bila nesto jaka i gusta ali dovoljna da bode oci sto je i moj prijatelj odma primetio i dao svoj sud o tome. Nedugo posle povratka imali smo neku vezbu lokalnog karaktera i posto sam bio pod infekcijom dobijem zaduzenje da vozim kuhinju i kuvare. Kamion nov novcat, bar je tako izgledalo, TAM-ov sa lepom kabinom i sicevima, milina. I jedno jutro, vrlo rano dobijemo uzbuni trebalo je ici i suprotstaviti se neprijatelju. Ja sa kuhinjom mrtav ladan nemarim za uzbunu racunam mi smo pozadina, treba rucak skuvati i tako te drangulije kad oces ocin, eto ti Fon-Lazara od karburatora odnekud i udri dreku nanas, sta cekamo, ocemol limun i tako. Poskacemo ti mi u kamionce i pravac putem kojim su ostali otisli i da bi ja njih stigao ozezem ti ja gas do daske po dalmatinskim vrletnim putevima. Sve skace i kamion i poljska kuhinja koja je bila zakacena za kamion ko da nas svi djavoli jura. Posle izvesnog vremena kuvari pocese da lupaju po kabini ja se smeskam i mislim samo vi lupajte ima da vas istresem samo da se pusi. E kad smo stigli ostalu vojsku poskakase kuvari da mi objasne razlog njihove galame i lupnjave ali nekako u isto vreme evo ti i Laze sa sapkom na potiljku. Di ti je kuhinja upita me on? Ta tu je pozadi kazem ja. Ajd pokazi mi di je. Ja izadjem napolje kad tamo samo patrljak od rude, kuhinje nigde. E tad mi je bilo jasno zasto su kuvari lupali i galamili a ja jadan mislio struckavo im pa nevoledu. Na naredjenje Lazino mi se okrenemo i pravac mesto di je kujna otpala. Nekako je izvucemo napolje al ona sva razlupana nemoz je vise koristiti. Kad smo se vratili nazad dobijem naredjenje da odvucem tu polupanu kujnu nazad u kasarnu i doteram novu jer vojska treba da jede nesto, poskapace od gladi. I tako posto kasarna i nije bila nesto mnogo daleko odemo ja sa kuvarima nazad i dobijemo novu pa put podnoge nazad al sad polako da opet nebi belaja napravili. Laza me svetovo posle jedno dva-tri sata sve s sapkom na potiljku a ja se samo izvinjavam ko neko dobro odgojeno dete sve po banatskim obicajima. Al nije vredelo, nije vredelo ni to sto smo bili ko komsije ja iz Crnje on iz Kikinde.

Vojska ko vojska, voleli smo da pijemo zdravo vina a ono dalmatinsko, ko melem, jos malo ko da je s Vrsacki brda il Fruske Gore i tako ponekad nas Laza naleti i pokupi nam sve sto nekako napabircimo i to je onda on cevcio polako natanane. Mora da je nas kapetan malko pretero kad smo odlucili da mu namestmo zvrcku. Sta cemo i kako ce mo na kraju neko se seti da bi bilo fino da stavimo u vino tablete protiv zatvora, stolice, pa kad Laza uzme bocu s vinom i popije sadrzaj ubrzo ce morati u WC a mi bi za to vreme zaglavili sve WC-eje u zgradi osim jednog dole u podrumu kod straze koji je stalno bio poplavljen sa izmetom do clanaka. Kako smo s dogovorili tako i uradimo, ja posto sam znao jednog sanitetliju, beogradjanina, ispricam mu nas plan i on nam da jedno desetak tableta za "brzo i cesto hodanje" ali i napomene da ne stavljamo vise od dve-tri sto ja ni slucajno nisam poslusao vec roknem sve tablete odjednom. I tako igamo ti mi karte i sah ko bajagi pijemo vino i cekamo Lazu da dodje u svoj obilazak. Kad je dosao doslo je i do konfiskacija alkoholne imovine pa posto je zavrsio sa obilaskom lepo ti nas Laza ode u kancelariju i nategne onu flesu do dna a nije ni bilo u njoj bog-zna kolko vina bilo je vise tableta cini mi se. Mi se lepo rasporedimo po WC-eovima i cekamo. Nije bas proslo mnogo vremena kad je kapetana poteralo, proba on u jedan pa u drugi pa u treci WC i tako redom dok nije bas zagustilo pa nemajuci kud pravo u podrum u onu poplavu. Nije se imalo kud, kad dusu nije ispustio. Nikad nam vise nije diro vino il bilo sta drugo. 

U letnjem periodu voleli smo da "kupamo" jedan drugog, kako smo to zvali a to smo radili na sledeci nacin. Poslew rucka onako sa punim stomacima upucivali smo se na poslepodnevni dremez koji mas je sledovao i sad onako umorni i pretovarenih stomaka retko ko je obracao paznju na dogadaje koji su bilo svakodnevni a to je bolo polivanje vodom sa gornjih spratova svakoga ko je ulazio na vrata od zgrade. I tako posto je meni bilo zabranjeno postrojavanje iz vise opravdanih razloga ja sam onako preko reda medju prvima i zajedno sa nizim oficirima isao na rucak tako das m imao dovoljno vremena da se posle pripremim i donesem kantu vode kojom sam polivao svakoga ko je dosao u priliku da bude okupan. Kupanje je bilo svakodnevno pa cak ponekad i po nekoliko puta jer bilo nas je dosta u zgradi a i ko bi se nado da ce ista stvar da upali dva puta.